Хамилтонска Српска колонија бележи у архивама најстарије досељенике "Српске пионире" још од самог почетка двадесетог века. Били су то они које су се касније звали "Колумбовци" јер су можда из редозналости напустили родну грудву, али одгојени у Српским домовима и задојени православљем Светог Саве. Инстиктивно су схватили да у далекој туђини, уколико не споје скупа оно што сваки појединачно поседује (светосавље, националност и традицију), изгубиће све и да је Црква једина кохезиона сила која може да их скупа задржи.

Тако је крајем 1913. године група трудбеника основала прву Црквеношколску општину и ударила духовни темељ, темељ првој Српској Православној цркви у источном делу Канаде. Дали су јој име нашег великог светитеља "Свети Отац Никола". Према најстаријим подацима из матичних књига служила је поред Српског православног становништва и становништву других православних породица. Била је то за извесно време закупљена кућа на Шерман Авенији, која је служила за потребе црквене општине, у доњим просторијама, а у горњим је становао свештеник.

Подаци из 1915. године које је забележио месни парох о. Георгије Милосављевић говоре да је поред 24 Српска домаћинства црквену кућу посећивало; 14 Румунских, 11 Руских, 5 Украјинских и једна породица православних Словака из Угарске. Срби из Лакаване су дуго година служили све своје обреде у Хамилтону. Кућа је била само привремено решење, јер Срби су још од својих предака и од првих владара научили да подижу задужбине у славу Бога. Зато је брзо почело прикупљање средстава за куповину земљишта где би се повремено зидала црква када то услови дозволе. За релативно кратко време прикупљено је довољно средстава те је зидање цркве "Светог Оца Николе" на купљеном плацу на Бич Роад-у у Хамилтону почело већ почетком 1917, а завршено у рекордном року већ крајем исте године. Председник тадашње Црквеношколске општине био је Павле Котур. Свечано освећење Светог храма обавио је Архимандрит Мандарије Ускоковић 15 децембра 1917 године уз радост и молитвену хвалу Хамлтонских Срба. Свештеници о. Данило Козомара и о. Зарко Трифковић су такође учествовали у овом обреду. Овај догаћај има посебан значај из разлога што је тада Српска црква на овом континенту још увек била под јурисдикцијом Руске Православне Цркве и Београдска Митрополија није признавала Српску мисију у Северној Америци. Признање и Српска јурисдикција дошли су тек 1926. године хиротонисањем Архимандрита Мандарија за првог Епископа Америчко - Канадске Епархије.
 Књиге говоре да како парохијани нису били искључиво сами Срби тако с времена на време спомињу се и свештеници са Руским, Румунским или Украјинским именима као: о. Георгије Милосављевић (1913-1915), о.Јаниције Кукољевић и о. Бранко Кушоњић (1914-1917), о. Зарко Трифковић (1919-1920), о.Александар Тркуља (1920-1921), о. Нестор Вукичевић, о. М. Стијачић, Архимандрит Севастијан Дабовић и опет о. Зарко Трифковић (1922-1923), о. Јероим Вуксић (1923), о. Харалампије Доневић (1925), о. Дусан Богић (1927), пртосинђел Павле Марковић (1931-1932),о. Владимир Мрвицин (1932-1941), јеромонах Доситеј Обрадовић (1944), протојереј ставрофор Ђуро Вукелић од 1948. до 1996. године, Отац Војислав Павловић од 1996. године.

Прво венчање Руског брачног пара обавио је о. Милосављевић 15. Априла 1914. године, прво Српско 18. Јула 1914. између Николе Облаковића и Ане Виторац обоје из Глине, а живели су у Лакавани, САД,  која је око 60 километара удаљена од Хамилтона. Први Српски брачни пар венчао се према матичним књигама 4. Септембра 1916. године. Били су то Србин из Кордуна Петар Мишчевић ( један од утемељивача наше парохије) и Српкиња из Славоније Љубица Јањатовић.  Свечани чин обавио је о. Јаниције Кукољевић. Године 1926. Указала се прилика да се купи кућа у непосредној близини Светог храма, а служила је као стан парохијског свештеника следећих 30 година. Освећивањем Светог храма, а затим куповањем свештеничке куће парохија је битно ојачала тако да су и становници из околних варошица као што су Welland, Niagara Falls, Dundas Ancaster, Brandford i Kitchener почели да редовније посећују како Свете литургије тако и друге манифестације где се народ боље упознавао и дошао је на идеју изградње заједничког дома. Тако је већ почетком 1927. године започет и већ крајем исте године завршен дивни дом уз саму цркву, а морална подршка била је прилив нове имиграције већ од 1925. године па на овамо. Није било много новца, али је било радне снаге тако да се са поносом записало пар имена од оних који су у то време зној пролили, а то су: Раде Линта, Ј. Бозичић, Д. Борковић, Ј. Михаиловић, Милос ћорић, Б. Корасић, Н. Прибићевић, Љ. Вујаковић, Л. Зеленковић, Саво Ковачевић, Никола Лапчевић, Раде Габриц, В. Скаљац, Илија Томашевић, С. Јока, Д. Јарић, С. Бјелић, Л. Босанац, Стево Меничанин, Н. Скаљац, Лазо Борота, А. Петков, Т. Зец и неколко других за које немамо података.

Ускоро после овог доба раста и организовања овог Српског центра, наступило је по злу чувено доба светске депресије која се нарочито осетила на овом континенту. У та тешка времена наши Срби су у већини случајева радили на пољопривредним добрима код фармера само за голи живот и опстанак, доста их је отишло на далеки север у руднике и сечу шуме, а неки су опет остали да преживе у Хамилтону у општинским кухињама на бистрој чорби. Тако тешко стање довело је до ситуације где се дуг није могао отплаћивати па је група Хамилтонских Срба на челу са Милошем Ћорићем -председником, Илијом Томашевићем -секретарем и Душаном Пешкиром -благајником кренула у интензивно сакупљање прилога за спасавање. Током првих шест месеци 1934. Године сакупљено је $611.75 што је у јулу месецу предато финансиској компанији. Пошто се тада испливало, боља времена су била на хоризонту тако да је већ крајем тридесетих и почетком четрдесетих година оживљавањем индустрије у Хамилтону и Српска колонија осетно кренула на боље. Сада, када је у Европи почео Други светски рат, током самог рата, а онда по завршетку рата почиње прилив политичке емиграције како широм света тако и у Хамилтонску парохију.

Ову најновију политичку емиграцију сачињавали су углавном равногорски борци, бивши ратни заробљеници и интернирци. Масовно су се уписивали у Црквено-школску општину тако да је и потреба за простором за спровођење како верских тако и културних и националних обреда постајала све већа. Тако је већ у јесен 1948. године, када су председници били Никола Лапчевић и Илија Лемајић донесена одлука да се мали постојећи дом прошири и улепша како би задовољио потребе тадашње генерације. Реновирање је завршено у пролеће 1949. године, а свечано освећење обавио је тек новодошли Прота Ђуро Вукелић. За сам почетак послова каса тадашње Цркве располагала је са око $4,000.00 , а док су се послови привели крају отишло се у дуг од око $18,000.00. Вредни, Цркви одани домаћини на самом освећењу сакупили су још четири хиљаде , а осталих десетак хиљада исплаћено је добровољним прилозима за следеће две године, када је председник био Милан Рабатић. Не смемо заборавити да је отплаћивању дугова много допринело Коло Српских Сестара као и Српско народно позориште које је у то време било веома активно. Крајем 1948. год. интересантним случајем основано је Српско Народно позориште, касније "Јован Стерија Поповић". Иницијатори оснивања били су Лазар Стојшић, Владимир Стевановић и Душан Живковић и одржавали су га све до страдања Владимира Стевановића.

Крајем 1949. год., на иницијативу неколико добрих певача и познавалаца црквене и компоноване музике основан је мушки певачки хор под именом "Стеван Мокрањац" који и дан данас постоји. Данас је тај исти хор, морам напоменути, мешовити од 1973. год., један од најбољих хорова у Северној Америци и као такав члан је Српског Православног Хорског Друства "СОЦА" које сваке године одрзава своје концерте. Један такав концерт на којем ће гостовати двадест хорова широм Америке плус један из Београда,  ће се ако Бог да одржати у Хамилтону у Мају 2000-те године где је "Стеван Мокрањац" домаћин. За све ово најзаслужнији су; Добросав Илић, Драгослав Несић, Лазар Стојшић, Зоран Стефановић и Милан Белимарковић. О хору можете детаљније видети на страници ''ХОР''.

Доласком новодошле политичке емиграције у великом броју су се појачале већ постојеће националне и хумане организације као што су "Српска Народна Одбрана" и "Српска Братска Помоћ" које су у многоме помагале послератну сиротињу у Старом крају. Основана је "Организација Српских Четника",  "Удружење Бораца Краљеве Југославенске Војске", "Културно Друштво Његош" , српски културни клуб "Свети Сава". Све ове организације имају своје огранке у Хамилтону и активно помажу нашој парохији.

Убрзо се показало да су стари дом и стара црква сувише мали за већ превелику српску колонију у Хамилтону. Зато је 1953. године решено да се прво прави Дом који ће се сам отплаћивати и уједно помоћи прављење нове цркве. Градња Дома је почела већ 1956. и завршена 1957. године. Свечано освећење обавио је Епископ Америчко-Канадски Владика Г. Дионисије 2. јуна 1957. године.
 Осим горе наведене три генерације Срба досељеника у Канаду појављује се педесетих и шездесетих година генерација која је одрасла и васпитана у послератној Југославији. Иако велики број ових стоји ван Цркве и националног Српства , један део који је васпитан верски и национално у кући својих родитеља , схватају значај Цркве и националног живота те се радо укључују у Хамилтонску српску заједницу.

Напредан и уредан верски живот на овом континенту трајао је све до пролећа 1963. године када је по плану комунистичке Верске Комисије у Београду изазват расцеп у слободној Српској Цркви ван Отаџбине. Наша парохија пристаје страни која остаје одлушно за духовно јединство са Мајком Црквом и за активну одбрану исте од комунистичких безбожника, мада ствара административну независност и чува своју слободу.
 Од јесени исте 1963. године стање у Црквеношколској Општини Свети Отац Никола се стабилизовало и живот се опет развија нормално. Радило се углавном отплаћивању дугова на новом Дому, а планирало се прављење нове цркве. Тако је 1969. године коначна одлука пала, а већ 1970. након одржане две ванредне седнице тадашње управе Црквено-школске Општине ''Свети Отац Никола'' решено је да се гради Свети храм у нашем средњевековном византијском стилу попут  славних српских манастира. Грађевински одбор на челу са протом Ђуром Вукелићем, председником Владимиром Поповићем и секретаром Војом Танасковићем дали су се на посао тако да је следећих пар година прошло у прикупљању прилога и припремању планова са инжењером Радовићем како за цркву тако и за земљиште.

Већ 10. августа 1974. освећено је земљиште у непосредној близини Дома које је предвиђено за градњу цркве, а на Малу Госпојину 1975. године обављен свечани чин освећења наше велелепне цркве од стране Његовог Пвеосвештенства Владике Иринеја и још двадесет и два свештеника из Америке и Канаде. Освећењу је присуствовало око 1500 верника, а кумови храма били су брат Ђуро и Вера Маријан.
 Даровима парохијана украсили смо цркву по православном обичају: величанствени Иконостас купила је сестра Милка Стојанчевић, а кумовао је Никола Милановић. Миле Поповић, Дане и Мара Гвоздић, Ева Марковић, Бранко Суботић, Милутин и Милка Бајчетић, Софија Маравић, Војо и Миланка Зарић, Лазар Стојшић и многи други такође су нас задужили својим завештинама.
 Двдесет и четири дивна кандила обешена испред Иконостаса дали су импресиван изглед унутрашњости Храма, а задужбина су парохијана.

Од зидања новог Дома па на овамо напоменућемо само имена председника који су ову Црквеношколску Општину водили правим путем не жалећи свога труда ни времена само зато да би следећој генерацији било боље и да се српско име, језик и обичаји задрже у туђини колико год је то могуће дуже. Били су то: