^{ШТА ЈЕ БОГ?}

^{Хијерон, краљ Сиракузе, позове једног дана себи филозофа Симонида и затражи од њега, као мудраца, да му каже шта је Бог. Филозоф му не одгорови одмах, него му затражи двадесет четири часа за размишљање. Кад је овај рок истекао, он дође краљу и затражи четрдесет осам часова. После тога затражи деведесет и шест часова и тако сваки пут дупло више времена. Изненађен оваквим поступком, краљ запита мудраца шта то треба да значи: да ли он не збија шалу са њим. На то му мудрац мирно одговори: „Што год више размишљам о постављеном ми питању, оно ми изгледа све тајанственије". Слично се у наше време изразио белгијски филозоф Морис Метерлинк, одговарајући у једној анкети на питање: шта зна о Богу: „ Ја се клањам, ја ћутим пред Њим. Што више идем напред, Он се све више повлачи. Што више размишљам о Њему, све мање разумем. Што Га више гледам, све Га мање видим, а што Га мање видим, све сам сигурнији да Он постоји; јер ако не постоји, онда је свуда ништавило; а ко може замислити да ништавило постоји?"}

^{Људи не разумеју и не могу да објасне просте ствари око себе, камоли ће моћи да схвате Творца свега, истиче лепо свети Кирило Јерусалимски (+386): „Ако неко хоће да говори о Богу, нека прво објасни крајеве земаљске. На земљи обитаваш, а крајеве свога обиталишта, то јест земље, не знаш. Како Творца можеш достојно да разумеш? Видиш звезде, а Творца не видиш. Изброј видљиво, и тек потом објасни невидљиво... Изброј, ако можеш, капље водене које на овај град, или на твој дом, у току само једног часа падоше, изброј, ако можеш, али не можеш. Познај своју немоћ и Божју силу. А Богу је познат број кишних капи које се на целу земљу изливају (Јов 36, 27). Сунце је творевина Божја... Погледај прво на сунце, потом о Богу испитуј... Кад човек не може да разуме оно што је Бог створио, како ће разумети Творца?"}

^{По сведочанству светог апостола Павла, који је, како сам открива, био узнесен до трећег неба и тамо чуо „неисказане речи које човеку није слободно да говори" (II Кор 12, 2-4) - Бог „живи у светлости којој се не може приступити, кога нико од људи није видео, нити може видети" (I Тим 6,16) и остати жив. Кад је старозаветни пророк Мојсеј затражио од Бога да му покаже славу своју, Бог му је одговорио: „Нећеш моћи видети лица мојега, јер не може човек мене видети и остати жив" (II Мојс 33,20). Гле, људи не могу без опасности по свој вид да гледају у Сунце, које је творевина Божја, а како би могли да гледају самог Творца? Зато безумље говоре они који траже да им се Бог покаже, па да верују у Њега.}

^{Још од почетка хришћанства образовани многобошци захтевали су од хришћана да им покажу свога Бога, па да верују у Њега. На овакав захтев одговорио је свети Теофил, епископ антиохијски (+око 181), у своме спису упућеном градоначелнику Автолику, у коме, поред осталога, вели следеће: „Покажи ми твога човека, и ја ћу теби показати мога Бога... Бог је видљив за оне у којима је откривен вид душе. Сви имају очи, али као да су покривене покривалом и не могу да гледају у Сунце. Ради сазерцања Бога треба очистити вид душе од злих дела. Душа човекова треба да буде чиста, као блиставо огледало. Као што блато смета огледалу да одражава светлост, тако и грех у човеку смета му да види Бога. Треба испитати самог себе и очистити се. Свима онима који су подложни гресима и пороцима, Бог се не јавља... Лик Божји не може се видети телесним очима, јер је лик Божји неисказан, слава Његова несхватљива, величанство непостижно, висина превазилази ум, сила несравњива, мудрост неупоредива, доброта неподражавана, красота необјашњива... Као што је душа у човеку невидљива, али се упознаје кроз покрете тела, тако је и Бог невидљив за вид човеков, али се види и познаје из Његових дела и промишљења..."}

^{ПУТ БОГОПОЗНАЊА}

^{Мада је Бог невидљив за телесне очи човекове, ипак Он није потпуно непознат људима. Он им се открива на два начина: посредно - преко видљиве природе, и непосредно - преко Сина свога. То су два пута који људе одводе богопознању. Први се зове природним, а други - натприродним.}

^{ПРИРОДНИ ПУТ БОГОПОЗНАЊА}

^{Овај пут богопознања био је познат још старозаветним људима. Полазећи од створења, они су долазили до Творца. „Запитај животиње и поучиће те, и птице небеске и казаће ти; или питај земљу и она ће ти рећи, и рибе морске и објасниће ти. Ко од свих ових не зна, да је рука Господња све створила, да је у руци Његовој душа свега што је живо, и дух свакога човека?" - резонује праведни Јов (12, 710).}

^{Као што земља и предмети на њој говоре о своме Творцу, тако о Њему говори и звездано небо или свемир. „Небеса казују славу Божију, и о делима руку Његових објављује свод небески. Дан дану довикује хвалу, и ноћ ноћи јавља мудрост. То није говор, то нису речи, чији се глас не би чуо. Њихов звук разноси се по свој земљи, и до краја васионе речи њихове", узвикује у своме побожном дивљењу цар Давид (Псал 19, 1-4).}

^{Зато његов син Соломон назива безумнима оне који нису мог ли да се од видљивих предмета у свету уздигну до њиховог Њорца, него су предмете и појаве у природи прогласили за божанства и клањали им се: „Безумнисусвиљудикојинисупознали Бога, који нису могли да преко видљивих}

^{. добара виде Онога који јесте, нити да посматрањем дела препознају Творца. Него су гледали ватру, ветар, вихор, круг звезда, плаховиту воду, небеска светила, као богове који управљају светом. Ако су били очарани њиховом лепотом, па су твари схватили као богове, нека знају колико је Господар лепши од њих; јер Родоначелник красоте створи их. Ако су се дивили њиховој сили и дејствима, нека из тога закључе колико је моћнији Онај који их створи. Јер величина и лепота творевина по аналогији открива Онога који је њихов Њорац" (Премудрости 13, 1-5).}

^{На овај пут богопознања указује и свети апостол Павле, кад говорећи о Богу, вели да су Његова невидљива савршенства, вечна моћ и Његово Божанство од створења света објављени људском разуму преко Његових дела (Рим 1, 20).}

^{НАТПРИРОДНИ ПУТ БОГОПОЗНАЊА}

^{Поред посредног начина откривања свету преко својих дела, Бог се открио људима и непосредно. Друго Лице Божанске Тројице, Син Божји, сишао је на земљу и на чудесан, натприродни начин оваплотио се од пресвете Дјеве Марије као човек Исус, сјединивши у својој Личности Бога и човека, односно Божанство и човечанство. Тиме је задовољена исконска жеља људи и омогућено им да виде Бога, као оваплоћену Љубав у Личности Богочовека Исуса Христа. „Који виде мене, виде Оца... Ја сам у Оцу и Отац у мени", одговорио је Господ Исус апостолу Филипу на његов захтев да им покаже Оца (Јов 14, 9-10).}

^{Син Божји сишао је на земљу из љубави према људима и ради њихова спасења. То је Он Сам открио, кад је рекао: „Бог је тако волео свет, да је Сина свога јединороднога дао, да ни један који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јов 3, 16).}

^{„Сишао сам с неба не да чиним своју вољу него вољу Онога који ме је послао. А ово је воља Онога који ме је послао, да од свега што ми је дао ништа не изгубим, него да их васкрснем у последњи дан. Јер је ово воља Оца мога, да сваки који види Сина и верује у Њега, има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јов 6, 38-40).}

^{„Син човечји није дошао да Му служе, него да служи и да да живот свој у откуп за многе" (Мат 20, 28).}

^{„Син човечји није дошао да погуби људске душе, него да их спасе" (Лука 9,56), „дошао је да тражи и спасе што беше изгубљено" (19, 10).}

^{Син Божји из љубави према људима узео је на Себе грехе света (Јов 1, 29), „дао Себе за нас као принос и жртву Богу" (Ефес 5,2), „умро за грехе наше, праведник за неправедника, да нас приведе Богу" (I Петр 3, 18), „искупио нас од клетве законске, поставши за нас клетва" (Гал. 2,13), „помирио нас са Богом"(Римљ5,1;11Кор5,18-19). Сишао је на земљу ,да раскопа дела ђавоља" (I Јов 3, 8), „да смрћу својом сатре онога који има , власт над смрћу, то јест ђавола, и да избави оне, који из страха од смрти целог живота беху робови" (Јевр 2, 14, 15).}

^{Кад је зло било преплавило скоро читав свет и духовна тама безмало сасвим помрачила људске умове и савести, онда је „Бог неописани, беспочетни и неисказани сишао на земљу, у људском телу, јер из свога милосрђа није могао да гледа и трпи како ђаво мучи род људски, него је дошао и спасао нас" - учи света Црква (у молитви чина великог водоосвећења на Богојављење).}

^{БОЖЈЕ ОТКРИВЕЊЕ О СТВОРЕЊУ СВЕТА И ЧОВЕКА}

^{Творац човеков знао је да ће човека интересовати питање ко је он, и да то он сам неће моћи дознати, па му је открио истину о постанку и света и човека у њему. То откриће чувало се као усмено предање и преносило са једне генерације људског рода на другу, докле га Мојсеј није записао у прву књигу свога Петокњижја, која због тога носи назив: Постања.}

^{Ово Божје Откривење описује како је Бог створио свет и сва жива бића са човеком, као круном свега створенога. Оно уједно указује и на велику, раз лику између свих живих бића и човека већ у самом акту стварања, а затим у психичкој структури. Док су све животињске врсте стваране силом свемоћне речи Божје: „Нека буде...", „И би..." (I Мојс 1, 20, 21), дотле је стварање човека било друкчије. Акту стварања човека претходило је саветовање сва триЛица Божанске Тројице: „Створимо човека по нашој слици и по нашој прилици, и који ће владати над рибама морским, над птицама небеским, над домаћим животињама, и над целом земљом, и над животињама које пузе по земљи" (I Мојс 1,26). А у самом акту стварања истичу се два момента: прво, стварање тела од земље и, друго, оживљавање тела животворним дахом Божјим: „И створи Бог човека по својој слици... Створи га од праха земаљског, и дуну му у лице дах живота, и поста човек жива душа" (I Мојс 1, 27; 2, 7). Тај животворни и бесмртни дах Божји у човеку назива се у Светом писму душом и духом. Душа је скупоценија од читавог видљивог света. То је Господ Исус Христос открио, кад је рекао да човеку ништа не користи и да сав свет стекне, ако изгуби душу своју (Мат 16, 26). А безумном богаташу који је маштао да прошири житнице своје и у њих смести плод са њиве своје, те тако осигура себе храном за многе године, Господ је приметио: „Безумниче, ове ноћи узеће ти душу, а што си припремио, чије ће бити?" (Лука 12, 20).}

^{Да човека дух у њему чини разумним бићем, свесни себе, потврђују речи светог апостола Павла: „Ко између људи зна шта је у човеку, осим духа човекова који је у њему?" (I Кор 2, 11). Док је дух у телу, човек је живо биће; кад дух напусти тело, оно је мртав леш и враћа се у земљу, од које је и постало, а дух се враћа Богу, који га је и дао (Проповед. 12, 7). Ако се дух, по Божјој заповести, врати у тело, оно опет оживи. Тако се догодило сину удовице у Наину (Лука 7,14), Јаировој кћери у Капернауму(Лука8,54,55), Лазару из Витаније (Јован 11, 43, 44). Да дух човеков продужава да живи и после те лесне смрти, то је Господ Исус Христос открио у својој причи о богаташу и Лазару (Лука 16, 19-31) и потврдио својим славним васкрсењем из гроба, као и васкрсењем многих умрлих особа у Јерусалиму, које се збило у част Христове смрти и Његовог васкрсења (Мат 27, 52-53).}

^{Без Божијег откривења човек никад не би могао сазнати истину о себи: ко је он и како је постао. Он би за самог себе представљао неразрешиву загонетку. Али и после овог сазнања о своме поступку, човек и даље, и управо баш сада, остаје тајном, како је то дивно изразио владика , Његош оним познатим стиховима:}

^{„С точке сваке погледај човјека,}

^{Како хоћеш суди о човјеку -}

^{Тајна чојку човјек је највиша!"}