Чудо васкрсавања Лазара десило се у суботу, осам дана пре Христовог васкрсења. Ову суботу наша Црква и народ зову: Лазарева субота.

Сутрадан по васкрсавању Лазара, у недељу, Господ Исус Христос пошао је са ученицима у Јерусалим, јер се приближавао јеврејски празник Пасха. Много народа похитало је да свечано прослави овај празник и да се помоли Богу у јерусалимском Храму. У народу се чуо глас да долази Христос. Сви су хтели да Га виде, те пожурише из Јерусалима у сусрет Христу.

Ученици су опремили магаре на које је Христос узјахао. Видевши га како пролази јашући на магарету, народ је изашао на улице, наређао се у великом броју на прозоре и одушевљено поздрављао , Исуса Христа. Многи су бацали своје хаљине по путу куда је пролазио. Други су секли гранчице са дрвећа и бацали пред Њега. Сви су били испуњени радошћу и усхићењем, па су се утркивали ко ће бољи дочек да припреми. Хвалили су Бога за сва, чуда која су видели, па су почели д а певају и кличу: „Осана! Благословен који долази у име Господње" (Јн 12, 13—15).

Нарочито су се Христовом доласку обрадовала деца. И када су се родитељи разишли, деца су још остала уз Њега и поздрављала га.

И поред народне радости и величанственог дочека, на лицу Христовом видела се туга и жалост, јер је знао да ће се ова песма заменити узвицима: „Распни Га, распни!" За неколико дана ово се и остварило.

Овакав свечани улазак Христа Спаситеља многи нису разумели, па су питали: „Ко је то?" А народ је одговарао: „Ово је Исус, пророк из Назарета". Међутим.Он није био неки јеврејски пророк, него Христос, дуго очекивани Бог у људском телу. Праћен народом Господ се упути Храму. Из њега је истерао све трговце. Али у Храму је било и много болесних, слепих и хромих. Све те тужне и немоћне људе Спаситељ је излечио, јер као Бог, Он је извор живота и здравља.

Када су деца видела сва ова чуда која је Христос учинио, почеше да певају: „Осана, Сину Давидову! "То наљути лицемерне фарисеје па рекоше Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?" А Он им одговори: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу".

Света Црква одредила је да се овај догађај прославља у недељу пред Васкрсење Христово. Народ овај празник зове Цвети.

ВРБИЦА

Уочи празника Цвети, дакле на Лазареву суботу, код нас се освећују гранчице врбе и деле народу. Ту освећену врбу народ носи кући и оставља поред славске иконе и кандила. Литија око храма, у којој има много деце са гранчицама врбе у рукама, преноси нас у онај радосни дан када су се деца показала као најбољи верници Христови. Он је њихов Пастир — и зато деца, као Христови јагањци, носе о врату мало звонце.

Христов величанствени улазак у Јерусалим и поздрав деце упућен Њему — одјекује и по нашим улицама око храмова наших.

Према сачуваној традицији, у Јерусалимској православној цркви се и данас врши литургија која подсећа на свечани улазак Христов. То изгледа овако: Патријарх, праћен народом пева„Слава на висини Богу", пење се на Елеонску гору све до Витаније, где се врши благосиљање маслина. Затим патријарх дели побожној пратњи гранчице и цвеће. Из Витаније се иде прво на места која су била сведоци Вазнесења Христовог. За време хода народ одушевљено пева: „Осана на висинама, благословен је који иде у имеГосподње". Пролази се кроз Гетсиманију. Иде се на Голготу и ту се остављају гранчице, па се иде у храм Васкрсења. Обред се завршава где је и почео.

Јерусалимски обичај ношења гранчица у литији и чин освећења гранчица раширио се по целом хришћанском православном свету, па смо и ми, као чувари предања, прихватили овај обичај и прослављамо ове догађаје ношењем гранчица врбе. Отуда и назив овога празника Врбица.