Кад се ми хришћани обраћамо Господу Богу, осењујемо се крсним знаком. Саставимо прва три прста десне руке: палац, кажипрст и средњи тако да су сва три равна, а мали и домали прст привучемо уз длан. Кад смо тако саставили прсте, дижемо десну руку и са три прста додирнемо средину чела, посвећујући Богу свој ум и говоримо: „У име Оца", потом спустимо руку у висини појаса, посвећујући Богу своје срце и говоримо:„И Сина", затим додирујемо прво десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу и говоримо:

„И Светога Духа". Потом скрстимо руке или их опустимо и говоримо: „Амин", што значи: нека тако буде.

Када смо се прекрстили и изговорили: „У име Оца и Сина и Светога Духа — Амин", пре молитве, скрстимо руке и изговоримо, упутимо молитву Господу Богу, а кад завршимо молитву опет се прекрстимо и спустимо руке.

Свето писмо, наш уџбеник побожности, на првим страницама износи историју првих људи Адама и Еве. Њих је ђаво саблазнио и навео да прекрше Божју заповест због чега су истерани из раја. Њихови потомци наставили су да греше, јер је грех као нека зараза која се од грешних преноси на потомке. Људима је дат закон преко Мојсеја са тачно одређеним дужностима према Богу, према људима у свему и свету који нас окружава. Тај закон требало је да спречава људе од даљег грешења, и многе је спречио, али неки с навиком да греше, грешили су и даље. Из те невоље искупио нас је Господ Исус Христос својом крсном жртвом— распећем на крсту. Свети апостол Павле о томе каже: „Сви су згрешили и лишени су славе Божје, али сеоправдавају сад бадаваблагодаћу Божјом, откупом Исуса Христа, Кога је Бог поставио да буде жртва измирења Његовом крвљу на крсту за оне који верују, да покаже праведност своју, да буде сам праведан и да оправда онога који верује у Исуса. Јер је Христос, док смо још били слаби, у одређено време, умро за нас тада још грешне, за доброга можда би се ко и усудио да умре, али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас док смо били грешни. Пошто смо сада оправдани крвљу Његовом, много ћемо се пре спасти од гнева кроз Њега. Јер, кад смо се као непријатељи помирили са Богом смрћу Његовог Сина, много ћемо се пре спасти животом Његовим пошто смо већ помирени" (Рим гл. 3, ст. 23, 24, 25, и гл. 5, 6—10).

Господ Христос, полажући живот свој, невин страда на крсту и својом смрћу даје откуп за грех човечанства и пружа му могућност да послушношћу и обраћањем Богу постигне спасење и улазак у царство Божје. То се постиже вером у Бога и држањем Његових заловести, као што каже и сдм Господ Христос апостолима: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 27, 19—20). „Зато", вели апостол Павле, „живите у љубави као тто је и Христос љубио нас и предаде себе за нас у прилог и жртву Богу на слатки мирис" (Еф 5, 2). Отуда је први знак нашег искреног обраћања Богу и прихватање науке Господа Христа осењивање крсним знаком.

Из тих разлога и сви објекти — предмети, цркве, места, који су знак вере и побожности, обележавају се крстом, стављањем или урезивањем крста на њима.

1. Када пођеш у цркву мисли да у Дом Цара небеског идеш, где са страхом и радошћу треба стајати, исто онако као што би на небу стајао пред небеским Царем. И црквене песме нас на ово упућују кад кажу: кад у храму стојиш, мисли да на небу стојиш.

2. Ако желиш да ти молитва буде корисна, опрости сваком који те је увредио, да би и ти могао рећи — Оче наш, који си на небу, опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили. Знај, ако не опростиш ближњему увреде, неће ни Бог теби опростити грехове твоје (Мт 6,15).

3. Кад у цркви стојиш, не осврћи се ни на једну страну; не гледај како ко стоји и како се моли, јер ћеш као фарисеј бити осуђен, пошто твоје није да о томе судиш, него Божје и ти само себе пред Богом правдај. Гледај само у олтар где се најсветија жртва приноси и као цариник у себи понављај: „Боже, буди милостив мени грешноме!"

4. Чувај се као живе ватре смеха и разговора у цркви, јер тиме Бога вређаш, пошто тиме показујеш не само да не поштујеш цркву као најсветије место него и друге на грех наводиш и сметаш им да се моле. Пажљиво слушај шта се чита и пева и тиме се наслађуј. А ако се мисао твоја одвоји некуд на другу страну, старај се да је вратиш и да је упутиш да слуша песме и молитве којима се Бог слави.

5. Долазећи у цркву сети се мртвих и мисли на твој дан када ћеш и ти у недра матере земље отићи. Помоли се за мртве да их Бог помилује, иприпали свеће за покој њихових душа. Ово ће не само за њих корисно бити него и за тебе самог, јер и на тај начин љубав према својим ближњима показујеш. Мислећи на своју смрт, усрдније ћеш се Богу помолити.

Сети се у цркви и својих ближњих који су живи, сети се твојих родитеља, деце и рођака и припали им свеће за њихово здравље.

6. Оно што си чуо у цркви да се чита, пева или проповеда, труди се да испуниш и размишљај на који начин. Јер ћеш иначе бити осуђен, пошто знаш шта треба чинити, а ти не чиниш. Благо онима који слушају реч Божју и држе је (Лк 11, 28). И своју децу и домаће своје учи да тако чине, па ћеш од Бога бити награђен.

На први поглед, сви знамо шта је молитва. Мислимо: одемо у цркву, купимо свећу, станемо пред икону и зажелимо од Бога оно што нам треба — и молитва је готова. Можда је то за некога довољно, али одмах треба рећи да то ни изблиза није она права молитва, јер свети еванђелист Матеј каже: „Оно што узиштете у молитви верујући добићете"(Мт21,22). Најтеже је умолитви овладати оним „верујући". Сви ми желимо и молимо од Бога да смо здрави, да су здрави чланови наше породице и наши пријатељи, да нам Бог помогне при сваком нашем делу, али како у све то унети оно „верујући"?

У основи, најпотребније је молитви дати карактер небеског чина. Треба избећи наметљиву везаност за искључиво материјалне потребе. На тај начин ћемо бити ближи правој молитви, оној која превазилази наше пролазне потребе.

Црква је молитве поделила у три рода: молитве прослављања, благодарења и мољења.

Молитве прослављања — У молитвама про слављања ми се предајемо осећањима која величају свемогућега Бога, Свету Богородицу, анђеле и светитеље. У тим молитвама усхићујемо своју душу светошћу и свим осталим врлинама које су , садржане при помену имена Божјега. Једна од таквих, али језгровитих молитава, јесте она коју свештеник изговара приликом освећивања води це: „Велики си Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи које би опевале чудеса Твоја". Таква је, такође, и молитва којом свештеник почиње Светулитургију: „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове векова!"

У таквим молитвама ништа не тражимо од Господа. Ми се само усхићујемо Његовом величином у једној неописивој срећи што то доживљавамо.

Молитве блгодарења — У молитвама благо дарења ми се захваљујемо Богу, Пресветој Бого родици, анђелима и светитељима на добрима која су нам од њих дарована. На пример, онда када се захваљујемо што смо удостојени приче шћа, што смо изјутра устали здрави, што смо у току дана имали шта да једемо и да обучемо, што смо претходни дан провели у љубави са свима, што нас је Бог обдарио неким верским усхићењем и слично. Молитве благодарења су, дакле, израз захвалности наше душе за сва добра којима смо од Бога даровани.

Молитве мољења—То су оне молитве које чо век као верник најчешће упражњава. Такве моли тве знају понекад да изговарају чак и они који не верују. Само, на њих се односи она народна изре ка: „Без невоље нема богомоље". У њима ми мо лимо Бога да нам учини неко добро, да нас избави из невоље, да нам помогне да будемо срећни, да нас не остави у болести, да нас прати на путу не ког започетог дела и слично. У таквим молитва ма од Бога само тражимо помоћ. Код оних који . су слабе вере и тешко прихватају тајанственост . путева Господњих, такве молитве — ако се не остваре — изазивају очајање и маловерност. За овакве молитве нарочито је потребна истрајност и вера у Божју љубав и Његову милост. Ту се сваки пут треба дубоко поклонити пред ошш што Бог учини, па ма то нама тада изгледало неприхва тљиво. Једино Бог зна што нам неке молитве нису услишене. Ако се данас сваки од нас присети не ких ранијих молитава, наћи ће велики број оних за које ће да хвали Бога што му их није услишио. Свака молитва је искра вечности, па се због тога и не може сместити у нашу привременост.

При оваквим молитвама обично се даје Богу и неки завет. Тај завет представља неку жртву која ће бити у корист Цркве, појединачног или општег добра; жртвукојаћеучинитиличностоногакосе заветује бољом, озбиљнијом и ближом Богу.

Молитве имају дубоко васпитну улогу, како на самог верника који се моли, тако и на његову око лину. У молитви се човек учи искрености и исти ни, јер је свестан да Бога не може лагати. Ту се учи да при свакој молитви вреднује своје поступке, по којима закључује колико је Богу близак, а колико далек; навикава се на непрестан разговор своје душе са Богом. Зато молитва и јесте „разговор наше душе са Богом". Човек који је у редовном молитвеном односу са Богом зна како треба из вршавати вољу Божју. Њему су и путеви Господ њи јаснији. Он себе тако богати у љубави и исти ни. Практиковање редовне молитве код родитеља врло је значајно за приступ њихове деце тајнама света, близини Бога и тајни духовнога живота. Ако деца одмалена на својим родитељима спознају да су у неком своме непрестаноме односу са Богом кроз молитву, а све то у свакодневноме животу потврђују озбиљношћу, љубављу и доследношћу, неће ни њихов пут до Бога бити далек. Кад се и она укључе у заједничку молитву са својим родитељима — сам Бог ће својом љубављу благосиљати њихово молитвено заједништво, па ће живети у љубави између себе, са Богом и својом околином.

Како би живот једног верника свакодневно био макар у оном најнеопходнијем контакту са Богом, навешћемо овде неколико молитава које никако не би требало изостављати.

Најкраћа молитва коју би требало неизоставно изговоритилре јела гласи:

Прекрстивши се очитај ову молитву:„Оче наш... затим: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Господе помилуј (шрипут). Молитвама светих Отаца наших Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин."

Молитва коју треба изговорити много пута на дан и у свакој прилици јесте Молитва Господња — „Оче наш".

Кад се обраћамо Пресветој Богородици, лако ће нам бити да то урадимо следећим речима:

„ Теби, војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме Победне, а избавивши се од зла — песме захвалне, ми, слуге, твоје, Богродице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна"!

Светим анђелима чуварима душа наших, обраћамо се овако:

„Анђеле Христов, чувару мој свети, и покровитељу душе и тела мога, опрости ми све што згреших у данашњи дан ,и избави ме одсвакога лукавства непријатељског ми противника, да не бих никаквим грехом разгневиоБога мог, но моли се за мене грешног и недостојногслугу, даме покажеш достојна доброте и милости Свете Тројице, и Матере Господа мога Исуса Христа, и свих светих! Амин."

Нека се сваког дана верник сећа небеског заштитника свога дома, светитеља кога слави као крсну славу. Треба да зна његов тропар, који може да нађе у Служби светог.

Ето, видите, колико наша кратка молитва оду зима мало времена у односу на цео дан испуњен . искушењима и мање важним пословима, а то је , ипак довољно да бисмо одржали ону тако потребну везу са Богом.

Не треба чекати да се учимо мол итви само онда кад нам је Богпотребан. Можда ће тада бити касно да научимо да се молимо како треба — да се молимо с вером.

Идеал је молити се непрестано, безнапорно — као што дишемо.

МОЛИТВА ГОСПОДЊА ОЧЕ НАШ

Као што се ми као деца обраћамо својим родитељима и са много поверења и наде молимо да нам што учине, даду, и помогну тако исто на свом животомпуту, у тешкоћама, искушењима, намерама и плановима обраћамо се искрено и Богу да нам помогне. То је молитва. Молитве су различите као што су различите потребе и ситуације у којима се налазимо, али је најузвишенија она којом молимо и обећавамо оно што је неопходно за миран и честит живот на земљи. То је молитва коју је Господ Христос изговорио и препоручио својим ученицима и свима следбеницима. Ту молитву је дао Господ Христос, па се зато зове Молитва Господња, а назива се и почетним речима „Оче наш".

Господ Христос је рекао: „Овако се ви молите: Оченаш,којисинанебесима,дасесветииме Tво је, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам да нас и опрости нам дугове наше као што ми опра штамо дужницима својим, и не уведи нас у иску шење но избави нас од злога" (Мт 6, 9—13).

Ово је заиста најузвишенија и најсавршенија молитва. Сва људска бића су деца Божја, и као што имају љубави, и поштовања и поверења у своје земаљске родитеље, тако треба да се обра ћају Богу као Оцу са много поштовања. Као Светом, свето и побожно да се обраћамо са искреном жељом да се међу нама оствари Његово савршено царство и да буде све по његовој светој и савршеној вољи. Да нам да оно што је неопходно за свакидашњи живот; што смо погрешили да нам опрости, али и ми тако да опростимо другима који су нас увредили; да нас сачува да не паднемо у тешкоће, искушења и да нас избави од сваког зла.

Овом молитвом и искреним молитвеним расположењем треба да се обраћамо Богу увек јер је Он добар и милостив Отац свих нас.