Основна истина хришћанске вере јесте истина да човек треба и својим телом и својом душом да постане бесмртно биће. Благодаћу Васкрслога Христа, највише путем причешћа — хришћани примају у себе енергију вечнога живота од Бога. И тело умрлога — верника — задржава у себи семе васкрсења. Зато, православни свештеници окаде и прелију тело покојника, јер је оно освећено, као и душа, на крштењу, миропомазању и на причешћу. Али, Бог је даослободу, и Он никог силом не вуче у Рај. Покајање зависи од наше слободе. „После смрти нема покајања!" — гласи наша народна мудрост. Непокајана, грешна душа у загробном животу, иако је потпуно свесна своје несреће, јер постоји као личност, нема сопствене силе да се избави из ње саме, иако то неизмерно жели. Време спасења или осуде је време овоземаљског живота. Ко у њему сеје ветар у вечном ће буру пожњети. Но, по човекољубљу Божјем, који жели да се сви људи спасу, јер су сви деца Његова, оно што је немогуће души људској после растанка од тела, могуће је Њему — свемогућем Богу и Светој Цркви Његовој, која је и установљена ради спасења људи од греха, зла и вечне смрти — смрти духовне. Сила којом се остварује крајњи циљ људског живота — спасење — јесте између осталих и молитва — заупокојена молитва.

У Светој књизи Божјој пише: „Непрестана молитва праведнога много може помоћи" (Јак 5, 16). Најчистија и најсветија молитва за спасење душа људских јесте она коју Црква Божја, преко Свештенослужитеља својих, приноси на Св. литургији, у току првог дела њеног, на проскомидији, када свештеник из просфоре вади честице за мртве и ређа их на св. дискосу на коме је представљена цела Црква Божја — и торжествујућа и војинствуј ућа, и небеска и земаљска на челу са Агнецом — Господом Христом, који је глава Цркве. Тамо читамо: „Сети се Господе преминулих слу«у твојих... и свих православних оцева наших и браће, који су преминули у Твојој заједници с надом на васкрсење". Или у другом делу Св. литургије — литургија оглашених — где се у сугубој јектенији молимо: „...и за све до сада преминуле очеве и браћу нашу..." Или пак у заупокојеној јектенијигдесемолимо: „...даимблагиичовекољубиви Господ опрости сваки грех вољни и невољни, учињен делом, речју или помишљу и да очишћене душе њихове усели у месту светлом, сунчаном, мирном где нема болести, туге и уздаха". Зато су верни, од самог почетка Хришћанства своје приносе Цркви: хлеб — просфоре, вино, зејтин и намењивали не само за здравље своје и напредак удобру но и за покој душа својих умрлих сродника, а свештеници су служили и по , 40 заупокојених Литургија, што је и данас у мнојгим местима освештена пракса. Поред тога, Црква је установила и нарочита времена посвећена искључиво за покој душа умрлих хришћана.

ЗAДУШНИЦЕ

Као боголико биће човек је бесмртан, а то значи да његов живот не престаје са физичком смрћу. Смрт је додуше неминовност, али није апсолутни крај, јер је душа људска бесмртна и васкрснуће заједно са телом. Веза са умрлима се не прекида јер је љубав јача од смрти. Та веза се одржава молитвама и добрим делима која чинимо за покој душа умрлих хришћана. Молитве за умрле као нашу нераскидиву везу са њима чинимо у храмовима и на гробовима (код сахране треба, где је то могуће, водити рачуна да лице покојника буде окренуто на исток), припремањем куваног жита (пшеница, јер је зрно, односно семе које клија и расте символ васкрсења и вечног живота), и паљењем свећа (символ вечне светлости). Додуше, за умрлим сродницима носимо црнину, мада нам апостол Павле саветује: „Немојте туговати као они који немају наде. Јер ако верујемо да је Исус умро и васкрсао, тако ће Бог и оне који су уснули (умрли)у Исусу, довести с Њим"(1Сол4,13—14).

Болесника на самрти по правилу свештеник треба, где је то могуће, да исповеди и причести. Древни је обичај да се приликом умирања запали свећа, умрлом се прекрсте руке на грудима, а претходно се окупа и обуче у ново одело, положи у ковчег и тако припреми за опело и погреб. Приликом смрти као и у тренутку сахране — полагања у гроб, звоне звона на цркви која верне позива на молитву за блажени и вечни покој душе умрлог хришћанина.

За умрле хришћане сем опела у тренутку погребаили сахране, врше се следеће молитве: молитва или помен у трећи дан, затим у девети дан, у четрдесети дан парастос и годишњи парастос. За парастос се припреми опет кувано жито, свеће и мед. Наравно, молитве се чине и у дане које је Црква установила за умрле, а то су: субота као дан умрлих, Михољске задушнице (8. октобар, пред Михољдан), Митровске задушнице (субота пред Св. Димитрија, почетак месеца новембра), Задушнице у месопусну суботу (пред Велики пост), Духовске задушнице (субота пред Духове), а пре тога Побусани понедељак (понедељак Томине ведеље).

Чињењем молитава, помена и парастоса за, умрле као и добрих дела, ми олакшавамо стање , душа умрлих. Истовремено се и ми сами подсећамо на крај сопственог живота који је сваког данасве ближи, што опет доприноси да се кајемо и исповедамо јер не знамо, по речима Светог писма ни дан ни час наше смрти.

ЧИТУЉЕ

То су у ствари стари диптиси — црквени поменици мртвих, првобитно од дрвета или пергамента, који су прешли у приватну употребу а називају се читуље, зато што се из њих читају имена мртвих на заупокојеној молитви било у храму било на гробљу. Читуље се могу набавити код сваке наше цркве.

Има места у Србији (Студеница, Жича, Љубостиња...), где и данас православно домаћинство има своју читуљу. Она, разуме се, није више од дрвета или пергамента, већ књижица са крстићем у коју се убележавају имена свих умрлих сродника са датумом смрти а негде и са главним карактеристикама личности или важним догађајима из њиховог живота, тако да прерастају у мале породичне историје. Читуљама се поклања специјална брига. Чувају се обично иза славске иконе одакле се покрећу у случају смрти кога од сродника и на саме задушнице, када их обично старешина домаћинства носи у храм, или на гробље, где је то обичај, где их за време парастоса предају свештенику ради помена — читања имена. Читуља је специјална светиња у домаћинству. У њој суимена милих и драгих. Она се отвара са страхопоштовањем уз крсни знак, целив и молитву. Од колике је важности јасно је само по себи. Она нас подсећа на наше претке, који су нам живот дали,безгранично нас волели и стрепели над нашим животом до саможртвовања. Читуља чува од заборава наше порекло. Читуље су, да поновимо,

мале породичне историје у целом српском роду и зато треба о њима да зна свака душа српска —православна, да их има и чува као домаћу светињу сваки православни српски дом.

ПАРАСТОСИ ,

Друга времена посвећена искључиво молитви за покој душа упокојених хришћана јесу парастоси, који се приређују у четрдесети дан по смрти, о полугодишњици и годишњици преминулих.

У те дане, после славног васкрсења Господ Исус Христос се јављао својим ученицима и открио им тајне царства небескога.

Ови дани се у нашем народу зову: „Прво јутро"— то је, у ствари, прво јутро по сахрани.

„Седмица" — то је седми дан од дана смрти.

„Четрдесетница" — то је четрдесети дан од дана смрти. „Полугодишњица" и „годишњица". Ови парастоси су везани за календарски датум и приређују се тачно по датуму, када се, заправо, навршава пола године, односно година од смртнога часа упокојеног.

За парастосе верни спремају:

Жито — панаију — што је символ васкрсења тела(1 Кор 15, 36);

Свеће — символ незаходиве светлости у невечерњем дану славе Господње (Отк 2, 22, 25);

Вино — символ крви Господње проливене на голготском крсту ради нас људи и ради нашега спасења (I Пет 1, 19).

Субота—посвећена је светим славним доброповједним мученицима, преподобним и богоносним оцима нашим, који су се још на земљи, овенчали венцем мучеништва и, украшени хришћанским врлинама: вере, наде и љубави, преселили у живот вечни да радост њихова, коју им је Спаситељ оставио, буде испуњена у њиховим духовним личностима кроз сву вечност.

И сам Господ Исус Христос, по учењу наше Свете Цркве, у суботу, између распећа у петак и славног Његовог васкрсења у недељу, био је у аду као Бог да и усопшим душама, од Адама, проповеда јеванђеље спасења од греха, зла и вечне смрти — смрти духовне. Стога је Спасител, наш Господ Исус Христос — Спаситељ човечанства.

Зато је од свих дана у хришћанској седмици седми дан — Субота — дан упокојених у Господу.

Зато су и све задушнице, и васељвнског и помесног карактера, у нашој Светој Цркви везане за суботу а не за неки други дан у хришћанској седмици. Субота је, дакле, дан упокојених у Господу.