Црква је Богом установљена заједница људи, уједињених вером у једнога Бога, Светим тајнама, законом Божјим и црквеном управом. У Цркви сав род људски, од почетка до краја времена, постаје свето јединство у коме се не губи човек као личност. У Цркви је човекова личност највећа светиња. Зато је Црква заједница а не друштво у коме се човек као појединац губи.
Оснивач Цркве је Богочовек Исус Христос. Он је глава Цркве. О томе сведоче Његове речи: „ Сазидаћу Цркву своју и врата паклена нећеје надвладати ". Тиме јој је дао вечну намену. Зато је Црква Богочовечански организам, односно сам Богочовек Христос продужен кроз сву вечност. Рођендан Цркве је био на Духове, када је Дух Свети у виду огњених језика (буктиња) сишао на апостоле. Дух Свети, треће лице Свете Тројице, обећани Утешитељ, сишао је тада у свет и отпочео да у њему обитава. Дух Свети је сила која људе у Цркви уједињује и чини да је Црква тело Христово. Кроз Свете Тајне Дух Свети освећује све чланове Цркве и одржава их у благодатном јединству са Богом и у међусобном јединству.
ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ
Јединство Цркве происходи из јединства личности њеног оснивача Господа Христа. Као тело Његово, она је недељива. Подела у Цркви је немогућа. Могућа су само одвајања од Цркве. Тако су кроз историју од Цркве отпадали разни јеретици и расколници, чиме су себе искључили из црквене заједнице. Најпре су од Цркве отпали гностици, па аријевци, затим духоборци, монофизити, иконогонитељи, месалинци и многи други.
Највеће одвајање у Цркви догодило се 1054. године. Тада се Римски Патријархат одвојио од једне свете, саборне и апостолске Цркве Христове. Разлог за ову поделу лежи у новим погрешним учењима на Западу, као што су: папска непогрешивост, филиокве, укидање Епиклезе, индулгенције, инквизиција, чистилиште, а касније увођење и нових догмата о Пресветој Богородици, као и слављење дисциплине поста. (Опширније у одељку— Главне разлике у хришћанском учењу између Православне и Римокатоличке цркве.)
Када је у Риму признат један човек као непогрешив, онда се на Западу јављају нове папе и учитељи. Најпре се појавио протестантизам Мартина Лутера, а иза њега стотине нових месија који су оснивали своје секте. Тако на Западу данас има преко двеста педесет разних секти (мада се у последње време на Западу, а поготово у Америци, појављује толико нових секти, да је просто немогуће све их регистровати и сазнати њихово учење), које су се толико удаљиле од изворног учења Цркве да чак више немају ни хришћанског обележја.
На православном Истоку сачувано је јединство Цркве. Бурна историјска збивања нису нарушила саборност Цркве. Истина, на Истоку постоје помесне цркве, али су оне у потпуном духовном јединству, са једним учењем и канонским поретком. То су помесне цркве које су апостоли основали: Јерусалимска, Александријска и Антиохијска. Када је цар Константин на Босфору саградио нову престоницу Ромејсковизантијског царства, Цариград је постао прва катедра источног хришћанства. Славна Цариградска патријаршија, духовно је родила и светлошћу Јеванђеља просветила многе околне народе, нарочито словенске, тако да су настале нове помесне цркве: Руска, Српска, Румунска, Бугарскаи друге (види одељак — „Православни свет").
