Апостоли—Између првих својих ученика Исус је изабрао дванаест и називао их апостолима, што значи весницима. То су били већином рибари, прости и радни људи, али добри и верни. Они су стално били са Исусом, сем кад их је Он негде слао. Њима је Он највише тумачио своју науку.

Апостолима је Христос оставио задатак да шире Његову науку, говорећи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога

Духа". Кад је на њих сишао Свети Дух, они су добили силу и моћ да испуне тај задатак. За знак да им људи верују, Христос им даде моћ да лече болесне и да чине друга чуда.

Апостоли су почели свој рад у Јерусалиму истога дана кад је на њих сишао Свети Дух. После прве беседе апостола Петра крстило се око три хиљаде душа и примило Христову науку. Тако је у Јерусалиму постало прво друштво Христових следбеника, прва хришћанска општина или заједница. Хришћанске општине — Потом су апостоли оснивали хришћанске општине и по другим местима. Чланови ових општина живели су у слози и љубави. Заједнички су ишли на молитве и причешћивали се. Хвалили су Бога и били омиљени код свих људи. И Бог је сваки дан умножавао њихово друштво. У њих је било једно срце и једна душа. Живели су као браћа и узајамно се помагали.

Посланице и Јеванђеље — Апостоли су путовали и у далеке земље и основали многе хришћанске општине. Хришћанска заједница постала је толико велика да апостоли нису могли стићи да све обиђу. Зато су неки апостоли појединим људима и општинама писали писма, у којима су их учили и утврђивали у вери. Та се писма зову посланице, које се и сада читају на служби Божјој, а налазе се у Светом писму Новога завета.

Јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован записали су живот и науку Исуса Христа. То је Свето Јеванђеље. Матеј и Јован су апостоли, Марко и Лука су апостолски ученици.

Страдање апостола — Апостоли су били достојни ученици свога Божанскога учитеља. Они су били чврсти у вери, неуморно су ширили Хри-стову науку, трпели су глад и жеђ, умор и разне муке. Никад нису малаксали нити се уплашили, јер их је покретала тврда вера да је Исус Син Божји.

Непријатељи Христови су мрзели и гонили све апостоле. Сви су они били хапшени, тучени и убијани. Осим апостола Јована, који је умро природном смрћу, остали апостоли завршили су живот као мученици. Но дело апостола остаје вечито. Њихов рад настављају црквене старешине и Христова је наука раширена по целом свету.

Црквене старешине — Прве старешине хришћанских општина били су сами апостоли. Кад се ове општине намножише, апостоли нису могли вршити све старешинске дужности. Зато су постављали епископе, свештенике и ђаконе.

Епископи (владике, архијереји) имају у цркви исту власт као и апостоли. Они су заменици и наследници апостола и могу постављати свештенике и ђаконе.

Свештеници зависе од епископа. Они врше све свештене радње осим неких које могу вршити само епископи (на пример: освећење храма, руко-положење...)-

Ђакони помажу епископима и свештеницима при богослужењу. По чину они су најмлађи. Власт епископа и свештеника је тројака: они уче хришћане, врше богослужења и управљају црквом.

Ту власт дао им је сам Господ Исус Христос, кад им је рекао: „Као што је мене послао Отац, тако и ја вас шаљем. Ко вас слуша, мене слуша; а ко се вас одриче, мене се одриче". Зато су хришћани дужни да поштују и слушају свештена лица.

Тако су радом апостола у име Исуса Христа сви хришћани постали чланови једне заједнице која се зове хришћанска црква. Њу су уредили, раширили и учврстили апостоли, а оснивач њен је сам Господ Исус Христос.