Бога не можемо видети. Али видимо свет око себе који је тако велики и леп. То су високе планине, широка поља, реке и мора. Над нама је плаво небо, са кога дању светли сунце, а ноћу месец и безбројне звезде. Земља је пуна разних животиња и биљака.

Ко је створио свет? Људи граде велике цркве и дворове, мостове и путеве. Они зато узимају креч, дрво, гвожђе или што друго из земље. Без тога не би могли начинити ништа. Бог је створио свет из ничега.

У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше неуређена и пуста. Тама је покривала дубину и дух Божји је лебдео над водом.

Тада рече Бог: „Нека буде светлост!" И би светлост. Одвоји Бог светлост од таме, и светлост назва дан, а таму ноћ. То би први дан.

Другога дана створи Бог свод над земљом. Тако поста ово плаво небо које ми видимо, или ваздух.

Трећег дана рече Бог: „Нека се сабере вода на једно место и нека се покаже сухо!" И би тако. Сухо назва Бог земља, а воду море. Опет рече Бог да из земље израсте трава, биље и родно дрвеће. И би тако.

Четвртог дана створи Бог на небу сунце, месец и звезде да обасјавају земљу и да обележавају времена, дане и године.

Петога дана створи Бог рибе и све што живи у води и птице у ваздуху. И благослови их говорећи: „Рађајте се и множите се!"

Шестога дана рече Бог: „Нека земља пусти из себе животиње свих врста, стоку, ситне животиње и звери земаљске!" И би тако. Најзад створи Бог човека.Тада погледа Бог све што је створио и виде да беше врло добро.

Своје дело сврши Бог зашест дана. У седми дан одмори се и благослови тај дан и посвети га.

Велика су дела Божја. Само је Бог могао створити свет из ничега, јер је Он једини свемогућ.

Пре створења света није било ничег осим Бога, који је вечан.

Он је хтео да постоје људи који ће се радовати животу и славити Бога, јер је Бог добар.

Треба увек да славимо и хвалимо Бога. Све што имамо од Бога имамо. Он је наш Творац, наш заштитник наше уздање. Бог је добри Отац свих нас. Треба да радимо марљиво шест дана, а седми дан да посветимо Богу својему. Бог је тај дан благословио.

НЕВИДЉИВИ СВЕТ

Пре овога видљивога света Бог је створио не видљиви свет или духове. Духова има врло много. Зову се анђели, што значи весници Божје воље.

По анђелима шаље Бог људима важне вести. Тако је анђео јавио Богородици да ће родити Сина Божјег, пастирима код Витлејема да се Исус родио, побожним женама на Христовом гробу да је васкрсао, и друго.

Анђели су невидљиви духови без тела. Кад се јављају људима, узимају на себе облик људскога тела, да би их људи видели.

Бог је створио анђеле да га славе, хвале и да му служе. У почетку су сви анђели били добри и слушали су Бога. Али се неки од њих погордише и не хтедоше Га слушати. Бог их отера од себе и баци у пакао на вечну казну. Тако постадоше зли духови или ђаволи.

Ђаволи мрзе Бога и људе. Они завиде људима и гледају да их наведу на зло и одведу у пакао.

Анђели пак воле људе и чувају их од зла. Сваки од нас има свога анђела чувара. Он нас опомиње да чинимо добро и да избегавамо зло. Он се моли Богу за нас.

СТВАРАЊЕ ПРВИХ ЉУДИ

Шестог дана пошто створи и уреди све на земљи, рече Бог: „Да начинимо човека по своме облику, као што смо ми". И начини Бог човека од земље и удахну му душу, те човек оживе. Првоме човеку даде Бог име Адам, што значи од земље начињен.

Онда рече Бог: „Није добро да човек буде сам: да му начинимо друга према њему!" Затим пусти тврд сан на Адама. Док је он спавао, узе му једно ребро. Од ребра створи жену и доведе је Адаму. Адам се обрадова и даде јој име Ева, што значи мати свих људи.

Бог их благослови и рече: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом!"

Бог је створио човека напослетку, јер је хтео да , „_ најпре уреди све на свету за човека.Човек је најсавршеније створење Божје. Он је сличан Богу по томе што има душу, јер Бог нема тела, Он је Дух.

Тело је од земље. Када га душа напусти оно умире, враћа се у земљу. Душа не умире, она је бесмртна.

Душа вреди много више од тела. Али је и наше тело Божје дело. И оно се мора чувати од болести и опасности: чистотом, умереним животом и пажњом. Још више морамо чувати своју душу од , греха. Не смемо никакво зло помислити ни учинити. Треба увек да мислимо на Бога и да чинимо само оно што је по Божјој вољи.

Сви људи потичу од Адама и Еве, они су наши. прародитељи. Тако су сви људи браћа, синови једнога Оца небескога. Зато треба да се воле као браћа.

ПРВИ ЉУДИ У РАЈУ

За прве људе беше Бог начинио прекрасан врт у једној земљи на истоку. То је био земаљски рај. Све је у рају било лепо. Израсло је свакојако дрвеће, лепо за гледање и пуно добрих плодова за јело. И животиња је било пуно. Али оне онда нису биле дивље, нити су чиниле зло првим људима. Усред раја беху два особита дрвета: дрво живота и дрво познавања добра и зла. Плодови дрвета живота чували су од болести и смрти. Бог намести човека у томе врту, да га ради и да га чува.

Адаму заповеди Бог да слободно једе од сваког дрвета у врту, али с дрвета познавања добра и зла да не једе. Ако окуси од њега умреће.

У рају су први људи били увек здрави. Нису знали за бригу, страх ни стид. Радили су стално, али им рад није био тежак, нити су осећали умор. Често су се молили Богу и захваљивали Му, што их увек пази и чува. Били су врло срећни у рају. Често им се јављао сам Бог и разговарао с њима, као отац са својом децом.

По овоме се види како је велика доброта Божја, колику љубав има Бог према људима. Он је првим људима помагао да буду добри и срећни.

ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ

Отпадање од Бога - Ђаволу би криво, што су људи тако добри и срећни, и омрзну их. Он смисли да их наведе на грех, те да их одвоји од Бога и да их одведе у пакао.

Једнога дана Ева шетајући дође до дрвета познавања добра и зла. Ту спази змију, а ова наједанпут проговори. То је из змије говорио ђаво, јер је он у змију ушао, да лакше превари Еву. И рече змија жени: „Зашто не једете од свакога дрвета". Ева одговори: „Ми једемо рода са сваког дрвета; само са онога дрвета усред врта, казао је Бог, да не једемо, јер ћемо умрети". А змија рече: „Нећете умрети, него кад окусите с њега, бићете као богови".

Превари се Ева и помисли, како ј е лепо бити као Бог. Погледа на дрво пуно плодова и они јој се учинише много лепи. Она дође у велико искушење. Пружи руку и узабра плод с дрвета и окуси га. Утом дође и Адам, и она даде и њему, те и он окуси. Тако први људи учинише велики грех, увредише Бога и погазише његову заповест. Показаше непослушност према Богу. А казна је одмах дошла.

Божја казна - Адам и Ева осетише велики страх и стид, што дотле нису никад осећали. Сплетоше лишће од смокве да се покрију. Чуше глас Бога и сакрише се међу дрвеће. А Бог викну: „Адаме, где си?" Адам одговори: „Поплаших се од тебе, па се сакрих". Бог онда упита: „Да ниси јео с оног дрвета, што сам ти забранио?" Адам рече: „Жена ми даде, те једох". Бог рече жени: „Шта си то учинила?" Ева одговори: „Змија ме превари".

Тада Бог прокле змију и рече јој д а ће жена преко свога сина змији главу згазити. То значи да ће Света Дјева Марија родити Спаситеља који ће ђавола победити.

Жени пак рече Бог: „Много ћеш мука с децом имати и муж ће ти бити господар".

Па онда рече Адаму: „Што ме ниси послушао, земља да је проклета због тебе! Трње и коров ће ти рађати! Са знојем лица свога јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си; јер си прах и у прах, ћеш се вратити". То значи да ће тешким радом , морати да зарађује све што му треба за живот, и да ће умрети.

Тада Бог истера људ е из раја да раде земљу и да се муче. А на рајским вратима постави анђела с, пламеним мачем.

Први људи су учинили велики грех, били су незахвални и непослушни према Богу. Бил и су лакомислени, полакомили су се да буду оно што не могу бити, да буду као Бог.

Сад их је чекала патња, слабост, болест и смрт. Постали су плашљиви и стидели се сами пред собом. Покушали су да се сакрију од Бога. Заборавили су да Бог све види и све зна. Он зна и наше мисли.

Сви људи наслеђују овај грех од прародитеља, јер сви потичу од првих људи. Зато се грех првих људи зове прародитељски или наследни грех. Са грехом прешла је на све нас и казна: патња, слабост, болест и смрт.

Због овога греха сви би људи отишли у пакао на вечне муке. Али Бог је неизмерно добар и милостив. Он је људима још у рају дао једну утеху и наду. Обећао је да ће им послати Сина Свога да их избави од власти ђавола, да их спасе од греха. Са том надом живели су добри људи много векова, док није Света Дјева Марија родила Христа Спаситеља.

Треба да слушамо заповести Бога и савете родитеља и пријатеља који нам добро желе. Није нам пријатељ него најгори непријатељ онај који нас на зло наводи. Из њега говори лукави ђаво, као што је преко змије Еву на грех навео. Треба увек да молимо Бога да нам помогне у искушењу и да нас сачува од зла.

КАИН И АВЕЉ

Адам и Ева су имали најпре два сина: Каина и Авеља. Први је био ратар, а други пастир. Каин је био рђав и неправедан, а Авељ добар и праведан.

Једнога дана обојица су приносили Богу жртве на жртвенику. Жртвеник се начини од камена као сто. На њега се ставе дрва. На дрва се метне жртва. То је била каква домаћа животња или плодови земаљски. Дрва се запале и ватра сагори жртву. Ако дим са жртвеника иде право горе, то је био знак да Бог прима жртву и молитву.

Тако је Каин принео на жртву земаљске плодове, а Авељ најлепше јагње од свога стада. Но Бог, који зна какав је ко био у души, прими Авељеву жртву, а не прими Каинову. Каин се наљути, омрзну брата и смисли да учини зло.

Кад су били заједно у пољу, Каин нападе Авеља и убије га. Враћајући се сам без брата, чу глас Божји, који га упита: „Каине, где ти је брат?" Каин хтеде да слаже Бога и одговори: „Не знам, зар сам ја чувар брата својега!"

Тада Бог прокле Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Убица је дуго ишао из једне земље у другу, потуцао се тако до краја свога живота.

Каин је учинио више тешких грехова. Наљутио се што му Бог не прима жртву, као да није сам он томе крив. Потом је завидео своме брату. Завист је велики грех, јер доводи до других грехова. Каина је завист навела да омрзне брата, да га убије и да лаже Бога.

Из једног греха рађа се други. Треба се добро чувати првога греха, макар он био мали. Но ако је човек већ учинио какав грех, треба што пре да се покаје и да молитвом тражи помоћ од Бога.

потоп

Тешко је било Адаму и Еви, кад изгубише оба сина: Авељ погибе, а Каин побеже далеко од њих. Да их утеши, Бог им даде трећега сина Сита. Он је био добар као и Авељ. После њега имали су још много деце, као што их беше благословио Бог, да се намноже и напуне земљу.

Ситови потомци били су добри и послушни Богу. Али се намножише и Кајинови потомци, а они беху рђави. Почеше се мешати једни с другима и рђави искварише добре. Људи беху све гори и гори. И Богу досади неваљалство њихово. Остави им још сто двадесет година да се покају и поправе. Али се они не поправише и Бог науми да уништи и људе и све што живи на земљи.

Једини праведни и побожни човек био је Ноје. Бог се смилова на њега и на његову породицу.

Зато му каза да ће пустити велику воду и да ће подавити све живо на земљи. По заповести Божјој Ноје начини велику лађу од дрвета. Уђе у њу са женом и са децом. Од сваке врсте животиња узе по један пар и спреми довољно хране за све.

Онда Бог пусти потоп на земљу. Набујаше сви извори и удари киша и падаше четрдесет дана и четрдесет ноћи. Вода је покрила поља, села, градове, брда и високе планине. Подавише се сви људи и све што живи на земљи. Ништа се није видело, вода је била свуда, а по њој је пловила Нојева лађа.

Тада Бог заустави кишу и затвори изворе. Вода поче опадати и земља се показа. Нојева се лађа заустави на планини Арарату.

Ноје је морао још неко време чекати, да се земља исуши. Три пута је пуштао из лађе голубицу. Први пут се она одмах врати, после седам дана донесе у кљуну маслинову гранчицу, а после даљих седам дана голубица се не врати. То је био знак да је земља већ сува. Бог онда рече Ноју да изађу сви из ађе и да пусти све животиње да се разиђу и намноже по земљи.

Радост Нојева била је велика, кад стаде ногом на суву земљу. Начини жртвеник, принесе Богу жртву и захвали му на великој доброти.

Молитва Нојева је била угодна Богу, те благослови Ноја и децу његову и обећа да више неће слати потоп.

Зло је кад се добри људи измешају с рђавима, јер се онда и они покваре. Зато се треба клонити рђава друштва.

Бог је трпељив. Он не кажњава грешнике одмах. Најпре их опомиње и чека дуго да се поправе.

Кад се рђав човек поправи, Богу се то много допада. Али Бог је праведан и не трпи зло и неваљалство. Зато је потопом очистио земљу од грешника.

Бог је милостив. Он је сачувао Ноја и његову породицу, да би се људи опет намножили на земљи.

На томе као и на свему што Бог даје, сви људи треба као Ноје да захвале Богу. Славимо Бога, јер је велика милост Његова.

О ПОБОЖНОМ АВРАМУ

Незнабошци и идолопоклоници - Ноје је имао три сина. Од њих су се намножили људи и постали многи народи по свој земљи. Кад прође много времена од потопа, почели су људи опет да греше и бивали су све гори. Заборавили су на једнога правога Бога и почели су се клањати лажним боговима. Неки су мислили да је сунце Бог, па су се њему молили и жртве приносили. Други су сматрали за богове и саме животиње, као слона, бика или велику змију. Многи су правили кипове или идоле од камена, дрвета, злата или сребра и њима се клањали. Неки су и децу тим боговима приносили на жртву.

Људи који не знају за правога Бога зову се незнабошци. Они који верују у многе богове зову се многобошци, а они који се клањају идолима - идолопоклоници. Они обожавају ствари, а заборављају Творца који је те ствари створио.

Аврамова сеоба - Једини човек који је сачувао праву веру у једнога Бога и живео по Божјој вољи, био је побожни Аврам. У његовој земљи сви људи су били незнабошци. И сам отац Аврамов клањао се лажним боговима. Зато Бог реши да Аврама одвоји од ових људи.

Тада рече Бог Авраму: „Иди у земљу коју ћу ти ја показати. Ја ћу те благословити, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи".

Није било лако Авраму да остави своју земљу, кућу и родбину. Ипак је без оклевања послушао Бога и надао се у његову помоћ. Са женом и синовцем, са слугама и са стоком и са свим имањем што су могли понети, пође Аврам на пут.

Кад су дошли у земљу Ханан, јави се Господ Авраму и рече: „Ову земљу даћу теби и твојим потомцима". Земља беше лепа и плодна. И Аврам захвали Богу на свему. Ту се настани чувајући своја велика стада. Имао је свега доста и живео је задовољно.

Само једно му је било жао: био је већ стар, а није имао ни једнога сина. Но Бог је волео Аврама, па му даде сина, који доби име Исак. Син је порастао и постао добар и побожан дечак. Отац га је много волео.

Жртва Аврамова - Онда Бог хтеде да покаже људима, колико је Аврам побожан. Једне ноћи Аврам чу глас Божји који му рече: „Узми сина. својега Исака и одведи га на брдо које ћу ти показати и спали га на жртву!" Уплаши се Аврам кад помисли да ће се растати од свога милога јединца. Али је он знао да треба учинити што Бог хоће. Сина је волео више од свега на свету; али је Бога још више волео.

Рано ујутру устаде Аврам, насече дрва за жртвеник и натовари на магарца. И узе сина Исака и два момка, па пођоше на пут. Трећега дана опазише издалека брег. Аврам остави слуге с магарцем под брегом, дрва натовари сину на плећа, па пођоше на врх. Успут упита Исак оца, где им је јагње за жртву. Аврам само одговори да ће се Бог за то постарати.

На врху брега начини Аврам жртвеник и наложи дрва. Онда стави Исака на дрва, узе нож и пружи руку да жртвује сина. Но тада викну анђео с неба: „Авраме, не дижи руку на дете и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога".

Аврам скиде Исака са жртвеника. Обазре се и виде овна где се беше заплео роговима у трњу. Принесе овна на жртву, па са сином захвали Богу.

Онда се опет чу глас анђела с неба који му јави, да га је Бог благословио и да ће се у његовом потомству родити Спаситељ света. Тада се радосни вратише кући.

Аврама називамо побожним. Побожан је онај човек који чини оно што Бог хоће. Побожан човек верује у Бога, нада се у Бога и воли Бога.

Од Аврама је постао јеврејски народ. Бог је изабрао Аврама и његов народ да би се сачувала права вера. И заиста Јевреји су чували веру у једнога Бога до дол аска Исуса Христа. Зато су се они звали изабрани народ.

Бог је наградио Аврамову побожност. Он је обећао Авраму, да ће се у његовом потомству родити Син Божји, Господ Исус Христос.

ПРОРОЦИ

Да би се сачувала права вера, Бог је слао пророке. То су били свети и побожни људи, које је сам Бог бирао да преко њих јавља људима своју вољу. Бог им је све казивао шта треба да раде и да говоре.

Пророци су опомињали цареве и народ да се покају и поправе. Казивали су им и каква ће их казна постићи због грехова. Прорицали су Јеврејима будућност и чинили друга чуда.

Пророци се нису бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и свима другим људима. Зато су често страдали, били су гоњени, мучени и убијани.

Један од многих пророка био је свети Илија. У његово време владао је у Израиљу један опаки цар. Он је постао идолопоклоник и терао је народ да се клања лажном богу. По заповести Божјој дође пред цара свети Илија и рече му да због царевог неваљалства неће бити кише, докле год то свети Илија не каже. Цар се наљути и смисли да убије светог Илију. Зато Бог рече пророку да се склони у пустињу. Тамо му је гавран доносио храну.

Три и по године била је суша у Израиљу и завлада глад. Тада рече Бог светом Илији да је време да се врати из пустиње. Кад пророк дође међу народ, показа му једно чудо. Начини жртвеник и стави жртву на њега. Онда се помоли Богу и с неба паде ватра и спали жртву. Хтедоше то исто да покажу и незнабожачки свештеници, али нису, успели. По томе се народ увери ко је прави Бог, и покаја се што је грешио. Свети Илија се опет по моли Богу. Небо се наоблачи и паде велика киша на осушену земљу.

Свети Илија је чинио и друга чуда. Кад дође време да га Бог узме, он оде са ученицима на реку Јордан. Одједном се појавише ватрена кола и ватрени коњи, узеше светог Илију и он оде у вихору на небо.

Пророци су много предсказивали о Спаситељу или Месији. Цар Давид је на хиљаду година пре Христа прорекао муке Његове на крсту. Велики пророк Исаија предсказује, да ће Света Дјева родити Сина који ће бити Бог и човек. Један пророк казује да ће се Спаситељ родити у Витлејему. О Спаситељу говори и Мојсије и многи други пророци. Последњи пророк је свети Јован Крститељ. Све што су пророци о Христу рекли, испунило се.

Мојсије, Давид, Соломон и многи други пророци записали су Божју вољу у свете књиге.

Пророци су могли за неко време олакшати живот људима; али их нису могли сасвим поправити. Још увек је на људима био прародитељски

грех. Од тога греха очистиће их тек Син Божји.

Пророци су њему само припремили пут.

ОЧЕКИВАЊЕ СПАСИТЕЉА

Беше се приближило време да се испуни Божје обећање и пророштва да дође Спаситељ. Јер зло беше завладало на земљи међу свима народима. Опомене пророка нису помогле, јер су их људи слабо слушали. Израиљце је Бог кажњавао. Они су изгубили своју државу, падали су у ропство туђих народа, док најзад нису њима завладали Римљани.

На све стране и међу Јеврејима и међу другим народима било је много неваљалства и греха. Нико није могао сигурно и мирно да живи. Сви су увидели да спасење може доћи само од Бога.

Међу многим рђавим људима било је и побожних. Они су се радовали кад су помислили на долазак Спаситеља и жељно су га очекивали. Знали су како је Јаков рекао сину Јуди, да ће Месија доћи кад јеврејски владар више не буде из Јудиног племена. То време беше дошло, јер је царем јудејским постао туђинац Ирод. Њега зову царем, али он је био под влашћу римског цара.

Само нису сви тачно разумели, ко ће бити Спаситељ. Многи Јевреји су очекивали да им Бог даде каквог силног земаљског цара, као што су били Давид и Соломон, па да он створи јаку јеврејску државу, у којој ће Јевреји господарити другим народима. А Бог је још у рају обећао, и то преко пророка више пута поновио, да ће послати Сина да све људе спасе од греха и да их врати своме творцу.