svete tajne

СВЕТЕ ТАЈНЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ХРИСТОВЕ

„Сав свет лежи у злу", констатовао је још врло давно љубљени апостол Христов, св. еванђелист Јован (Јн 5, 19). У том свету зла, човек се налази као у бунару, на његовом дну, одакле вапи за спа сењем. Сам је немоћан да се својим силама спасе док му неко са врха бунара не спусти конопац спасења за који ће се он, својом вољом, оберучке ухватити.

Зашто? Зато што је грех умањио његове духовне силе, које су му пре греха омогућавале не само да живи обасјан зрацима Сунца Правде, у присуству Божјем, но и да испуњавају Његову свету вољу, буде господар од земље по благослову Његовом (Пост 1,28) и да слави и хвали Његово свето име са анђелима Божјим.

Бог, наш Творац, који је дуготрпељив и многомилостив, није заборавио „круну свих твари" -човека у „бунару зла", но му је, када се „испунило време" послао обећаног Месију - јединородног Сина свог Господа Исуса Христа. Он је за човека основао Цркву своју свету, са Светим тајнама у њој, као стуб и тврђаву истине, да се у њој спасава као путник у лађи на узбурканом мору живота - од греха, зла и вечне смрти - смрти духовне, која није ништа до вечно удаљење човека од Творца свога - Бога живога и вечнога.

Свете тајне Цркве Христове (православне) су онај „конопац" који је:Господ Исус Христос са небесних висина, из чисте и безграничне љубави према човеку, спустио у нашу долину пл ача д а би смо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабелим силама, уз помоћ благодати Божје, изишли на светлост невечерњег дана Божјег,и да у присуству Његовом, са анђелима Божјим,вечно славимо и хвалимо, у царству радости, Његово свето име: Оца и Сина и Светога Духа-Тројицу једнобитну и нераздељиву.

У Православној цркви има седам светих тајни.

Ову свету тајну установио је сам Спаситељ наш Господ Исус Христос, када се на почетку сво је Богочовечанске проповеди, сам, иако без икаквог греха и потребе за покајањем, крстио у реци Јордану, а пред само вазнесење на небо наредио ученицима својим: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио" (Мт 28,19). Он је, међутим, учећи заповедио: „Ко верује и крсти се спашће се" (Мк 16, 16). Никодиму пак потоњем ученику свом и апостолу, изричито је казао: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко поново не роди не може видети царства Божјег. Ако се ко не крсти водом и духом - објаснио је потом Господ, не може ући у царство Божје" (Јн 3, 35).

„Поново рођење" или „Крштење водом и духом " је прва Света тајна Цркве православне -Света тајна крштења.

Заповест о Светој тајни крштења - о крштењу, „водом и духом" јесте Јеванђеље, благовест Спаситељева, коју је Он даровао човечанству...

Он је, наиме, сам по сведочанству св. ап. Јована „у земљи јудејској крштавао" и „сви су долазили к Њему" (Јн 3,23-26). То је нарочито заповедио,као што смо већ нагласили, и ученицима својим (Мт 28, 29) који су проповедали нову Божанску

науку људима и крштавали их „водом и духом" у име Оца и Сина и Светога Духа.

По вери нашој светој, у Св. тајни крштења новокрштени се чисти од наследног прародите,љског греха и духовно се поново рађа за Бога, за живот вечни. Крштење је, дакле, обнављање свих и телесних и духовних сила, које му је Бог дао

стварањем, а човек их сам својим грехом раслабио и умањио до те мере да више није могао сам да се спасе. Зато се у њој човек одриче „сатане и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове", и пљује

на њега. Затим се сједињује са Христом када заједно са кумом изјављује: „Верујем у Њега као у цара и Бога", јер је Он, као цар и Бог, са небеских висина, и дошао у свет да слици својој - човеку - васпостави првобитни образ и да му могућност да се поново приближи Њему, Творцу своме у вечној радости Његовој. То сједињење са Богом потврђује и кум читањем православног, Никеоцариградског Символа вере, који се у Цркви Христовој, Православној, чува неизмењен, неокрњен - без икаквих додатака. После тога Му се клања изговарајући, на позив свештеника (Ако си се сјединио с Њим и поклони Му се): „Клањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једнобитној и нераздељивој", јер у домостроју спасења учествује не само Јединородни Син Божји но цела Света Тројица - Од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Крштењеје, дакле, услов нашег спасења. Крштење трократним погружењем у воду, у „купјели крштења" уз изговарање (од свештеника) формуле крштења: „Крштава се чедо Божје (име) у име Оца кум каже: Амин и Сина кум: Амин и Светога Духа кум: Амин. Тада новокрштени добија име од кума и облачи се у чисту белу кошуљу - „крсницу"!

Чистоту душе новокрштенога (са њега је у „купјели крштења" освећена вода спрала наследни - првородни грех, као и све личне грехове ако новокрштени није беба);

Чистоту вере православне и одећу царску, јер ј е он, новокрштени, изишао из крстионице, благодаћу Божјом васпоставио првобитни лик свој и поново постао оно што је био пре греха; господар, цар свега створеног, круна све твари Божје.

У Цркви је постојала катихуменат, време у коме су кандидати за крштење „оглашени" -припремани за пријем Св. тајне крштења. Трајао је различито: некад краће а некад дуже, јер је сваки „оглашени" имао да научи све основне истине Хришћанства и да их пред пријем Св. тајне крштења исповеди. Као успомена на „катихуменат" у нашој Цркви и данас постоји литургија оглашених на којој су, заједно са вернима, присуствовали и катихумени - оглашени, слушали реч Божју у Апостолу и Јеванђељу и учили основне истине Хришћанства. Они су из храма излазили на позив ђакона, односно свештеника „Ви који сте оглашени, изиђите!" да би верни наставили мољење на литургији верних, присуствовали канону Евхаристије и причестили се Светим тајна

ма - телом и крвљу Спаситељевом, ради реалног сједињења са Њим, на шта оглашени - катихумени нису имали права јер још нису били крштени.

Временом, када су верни почели да крштавају своју децу - бебе, престао је „катихуменат", а родило се кумство. Деца су се крштавала, и сада се крштавају по вери кума, који у Св. тајни крштења постаје духовни отац детета - кумчета јер га духовно рађа за Бога, за вечност. Отуда кум може да буде онај који је вере православне, дакле,

крштена душа хришћанска - православна. То је оно „поновно рођење", „рођење водом и духом". Од њега почиње духовно сродство између кума и кумчета, које у нисходној линији важи као и крвно сродство. Као што је телесно рођење почетак телесног живота тако је и крштење почетак духовног живота, који, као и телесни, тражи своју одговарајућу храну. Света Црква православна ову духовну храну пружа својој деци и осталим Светим тајнама. Крштена душа може да расте до пуноће раста Христовога по речи апостолској. То је, у ствари, хришћанско васпитање, у коме крштена душа добија „печат дара Духа Светога", а затим се, као прави члан Цркве Христове, сједињује са Христом и то не само симболички, исповедањем вере, но и најреалније: Светом тајном

причешћа. Кум, дакле, води своје кумче кроз цео његов духовни узраст до пуноће мере Христове.Зато се у нашем народу каже: „ Бог на небу, кум на земљи!" Или „Бог па кум!" Ето толико је неизмерна важност кумства у Хришћанству. Зато се кум љуби у скут и руку. И још један закључак:децу, дакле, по вери кума, духовног родитеља кумчета, после Свете тајне крштења и миропомазања треба причестити. То и јесте циљ хри

шћанског живота у коме кум има главну реч, јер он на души носи како врлине тако и грехе кумчета као његов главни духовни васпитач.

Светом тајном крштења новокрштени постаје члан Цркве Христове. Када су се св. апостоли испунили „силом са висине" у педесети дан по Васкрсу, на питање народа: „Људи, браћо, шта ћемо чинити?" - св. апостол Петар је одговорио: „Покајте се и да се сваки од вас крсти". Они који радо примише реч његову крстише се „око три хиљаде душа и осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитви... А Господ сваки дан умножаваше друштво оних који се спасавају" (Дап 2, 37-47).Заједница која се спасава јесте Црква Христова - Православна.

Крштењв је мост преко ког се прелази да би се ушло у ограду Цркве Христове. Црква је„стуб и тврђава истине"(1 Тим 3,15). Истина је, међутим, једна. Она се налази неокрњена, цела у Господу Исусу Христу. Он је једини, од свих рођених на земљи, посведочио: „Ја сам истина!", „Ја сам пут, истина и живот !"(Јн16,6),ана суду пред

Пилатом: „Јасам зато рођен и зато дођох на свет да сведочим истину" (Јн 18,37). Господ Исус Христос јеистина. Изван његанемаистине. Он је, међутим, обећао својим ученицима: „Ја сам с вама у све дане до свршетка света". Истина је, дакле,тамо где је Господ Исус Христос. Он је у Цркви својој Светој и то не симболички но реално. Цр

ква је, заправо Његово пречисто тело (Еф 1,23) на коме је Он невидљива глава а крштене душе хришћанске, чланови, делови, тога пречистог тела Христовог. Отуда ко отпада од Цркве Христове једне, свете, саборне, апостолске, одсеца се сам од живог тела Спаситељевог, или што је исто: од Истине, која може да буде само једна, јер је и Бог један - Живот, Пут и Истина вечна.

Света тајна крштењаје удазак у Цркву Христову. То се види по томе што стоји на првом месту међу светим тајнама. И по томе што се име новокрштенога, које му даје кум за време обреда Свете тајне крштења, записује у „Књигу рођених и крштених Цркве Христове" и у „Књигу вечнога живота" - вечну књигу Јагњета, које је заклано од постанка света" (Отк 13, 8).

Вера православна се не добија наслеђивањем,већ се у њу ул ази крштењем .Ко се не крсти Духом и водом у Христу Господу, тај није достојан да прими ни остале Свете тајне које установи Господ наш Исус Христос. Не може се почети од краја, него од почетка. А почетак нашег живота је улазак у вечну Цркву Христову, тј. крштење.

Новокрштени, због тога што је крштење, „духовно рођење", на самом обреду Св. тајне крштења, добија име.

Кумчету даје име кум, и то према поднебљу у коме је рођено и живи са одитељима својим. Дакле, у словенском поднебљу дају се новокрштенима словенска имена: Немања, Ана, Растко, Сава,Стеван, Вукан, Душан, Милутин, Драгутин, Борис, Михаило, Катарина, Теодор, Алексеј, Богољуб, Марија, Милица, Душанка итд. Србима, дакле, српска, Русима руска, Пољацима пољска, у поднебљу германском немачка, у британском енглеска, у јелинском грчка итд.

Светом тајном крштења наша Црква постаје духовна мати новокрштенога и пружа му непресушно врело Божје благодати којом га храни као своје мило духовно чедо баш онако као што и телесна мати храни своје телесно чедо млеком материним.

У непосредној вези са Светом тајном крштења, којом постајемо нова твар у Христу,јер„који се у Христу крстимо у Христу се и обукосмо" (Гал 3, 27), стоји и друга Света тајна која се у Цркви Христовој (Православној) врши непосредно после Свете тајне крштења. То је:

Ову Свету тајну у Православној цркви врше свештеници помазивањем свих наших чула, кроз која примамо овај свет, нарочито припремљеном материјом - светим миром по којој се и сама Света тајна зове Света тајна миропомазања, уз изговарање формуле: „Печат дара Духа Светог" док кум потврђује: „Нека тако буде".

Варење светог мира је свечано, најсвечаније што може бити. Почиње на Велики понедељак изјутра и траје до Велике среде увече. На Велики четвртак, за време Свете литургије, освећује га Његова Светост Патријарх. Потом се преко епархијских архијереја и архијерејских намесника раздаје свештеницима, а они помазују новокрштене непосредно после Свете тајне крштења.

Исто онако као што је телесном новорођенчету, ради његовог телесног узраста, одмах после рођења неопходна телесна храна - материно млеко, и духовном новорођенчету, крштеној души хришћанској, ради његовог узраста неопходна је духовна храна - блтодат Божја. Крштење је духовно (поновно) рођење а миропомазање духовна храна новокрштенога. Дакле, шшо је за тело млеко материно тоје за душу блгодат Божја. Ову благодат Божју, која чини да нова твар у Христу духовно расте и порасте до неслућених размера, до пуноће раста Христовога,новокрштени прима у Светој тајни миропомазања као„ Печат дараДуха Светош " помазивањем свих делова тела светим миром: чела, очију, ноздрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу. Дакле, у ствари свих духовних сила: разума, воље и осећања и преко чела, прса и рамена свих телесних сила: преко чула вида - преко очију, слуха- преко ушију, мириса - преко носа, укуса -преко уста, додира - преко руку и ногу. Отуда новокрштене душе хришћанске, које носе печат дара Духа Светога на себи, личе на кандила у које је уливено уље и жижак запаљен те светле јарком светлошћу и себи и околини. Они су „Нови Израиљ" и наследници вечних блага.

Један од најнепријатнијих доживљаја који човек може да има јесте - осећање греха, грижа савести због нечега што је учинио, помислио или зажелео да учини, а све се то противи Божјој вољи и добру које човек носи у себи.

Може да се деси да човек, нарочито онај који је одвојен од црквенога и било каквога духовног живота, носи дуго као своју велику тајну. Понекад чак изгледа да ће та тајна остати само његова, као тренутак неке слабости, као нешто о чему треба престати размишљати, али често сасвим изненада савест оптужује кривца пред Богом и тражи неко очишћење. Сви смо ми сведоци великог броја случајева покајања у последњем часу.

Не тако ретко и разни листови објављују неке исповести које су појединци годинама чували као велике тајне. Кад савест предузме велико чишћење, кривац настоји да се ослободи велике тајне,јер му је она тежа него јавност. Дође време кад му је чак свеједно коме ће да је повери. Може то бити најнеповерљивије лице, али ако му нико погодни

ји није при руци, он ће је и њему саопштити, само зато да би му души лакнуло.

Због свегатога Црква Божја је установила Свету тајну исповести. А она је заснована на овлашћењу које је Христос дао апостолима. „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. Рекавши то, надахну их и рече им: примите Духа Светога.Којима опростите грехе - опраштају им се; којима задржите - задржани су" (Јн 20, 21-22).

Овим је Христос благодаћу Светога Духа овластио свештенике да разрешују или не разрешују грехе.

Опраштају онда ако им грешник долази са чврстом намером и пламеном душом да исповеди оно што је учинио против воље Божје и своје савести, ако признаје и каје се зато што је лагао, крао,убио, сведочио лажно, чинио прељубу, вређао Бога,потцењивао сиротињу, наговарао друге да чине недела итд. Ако он то све признаје као грех пред Богом и као терет сопствене савести, свештеник ће видети да он жели да окаје све то, да би нашао мир у души, да би се поново приближио Богу као Оцу, а не само као Судији, па ће му силом Духа Светога опростити грехе. Разуме се, постоје

греси за које свештеник налаже, као предохрану,меру подвига и трпљења. Кад је све обављено повољи Божјој, онда свештеник покајнику чита разрешену молитву.

Разрешена молитва на исповести: „Гасподе Боже наш, који си Петру и блудници сузама подарио опроштај грехова, и цариника који је познао грехе своје оправдао, прими исповест слуге твога (име), и грехе које је сагрешио вољно или нево

љно, речју или делом или мислима, Ти му као благ и човекољубив Бог опрости. Јер Ти једини имаш власт отпуштати грехе, јер си Бог милости и сажаљења, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова.Амин".

Ову молитву свештеник неће прочитати на исповести лицу код кога примети да му није потпуно стало до покајања, него је то хтео да обави само као неку формалност. Онај који се на такав начин исповед а и даље ће остати под теретом греха и гриже савести.

На исповест може да дође само оно лице које је члан Цркве, односно, лице које је крштено, а уз то способно да потпуно разумно расуђује.

Тајне које исповедник сазна од лица која су му се исповедила морају бити најстроже чуване.Нико не може да присили исповедника да му те тајне открије. Ако би исповедник поверио тајне које је чуо приликом исповедања, може да буде лишен и свештеничког чина.

Поверавајући свештенику тајне своје душе,онај који се исповеда, посредно признаје Богу све оно што је сагрешио. Свештеник је само „проводна жица" преко које долази Божја струја благодати.

Уколико је исповест обављена по свим правилима, онај који се исповедио мора да осети олакшање на души и да себе сматра вреднијим пред Богом него што је до исповести био. )

Врхунац љубави и заједништва између Бога и човека јесте Света тајна причешћа. У тој тајни под видом хлеба и вина хришћанин прима право тело и праву крв Господа Исуса Христа. Као што су обичан хлеб и обично вино потребни за окрепљење човекова тел а, тако ј е причешће у виду хлеба и вина окрепљење душе хришћанске. Христос каже: „Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв - има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв - остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су оцеви јели и умрли; ко једе овај хлеб живеће довека" (Јн 6, 53-58).

Да би верник мог ао д а се причести светим даровима,мора да буде зато потпуно спреман. Ако је верник здрав, онда је његова припрема строжа.Данас се обично причешћу ју верници у току поста (Божићњег, Ускршњег, Св. ап. Петра и Павла, Госпојинског). Пре причешћа верник пости недељу дана строго, односно на води, не употребљавајући зејтин. За лица која су болесна, припрема је блажа, што се тиче јела. Њима исповедник дозвољава да нешто јачом храном одржавају ослабљени организам.

Причешћу се приступа тек онда пошто се верник исповедио. Ако га је исповедник разрешио грехова и утврдио да је спреман за Св. причешће- биће причешћен.

Пожељно је да се верници причешћују што чешће, како би били у сталној заједници са Господом Исусом Христом, на корист свога душевнога и телеснога здравља. У првим вековима тако су радили хришћани. Зато су и живели под посебном Божјом благодаћу, па су живели у љубави и заједништву, не плашећи се чак ни мучења од стране незнабожаца. Христос.кога су они примали у причешћу под видом хлеба и вина давао им је снагу за храброст и свети живот.

Има случајева када се обавезне припреме за причешће могу изоставити. То се односи на тешке болеснике, који су болешћу привезани за постељу, или им је болест таквог карактера да захтева брзо причешће, како би се болесник пре смрти сјединио са Богом. То причешће се обично обавља у самом дому. Свештеник доноси свете дарове у дом болесника, претходно га исповеди, па га причести.

Овде треба напоменути да се не може свако причешће болесника сматрати последњим. Има болесника који су болешћу привезани за постељу,па им је немогуће да дођу у цркву на причешће. У том случају сам свештеник долази код болесника и причешћује га за здравље душе и тела.

Кад год је верник у прилици да прими тело и крв Господа Исуса Христа, треба да се пред тим поклони као пред најсветијом тајном, настојећи да за то време мисао и осећања посвети искључиво Богу и његовој љубави према човеку.

Као и све остале Свете тајне, Свету тајну брака у нашој Цркви установио је и освештао Господ Исус Христос својим присуством на свадби у Кани Галилејској када је, силом свога Божанства, и прво чудо учинио - претворио воду у вино (Јн 2 глава), а фарисејима који су га кушали питањем: „Може ли човек пустити жену своју за сваку кривицу?" - одговорио: „Зар нисте читали да је Онај који је у почетку створио човека и жену створио?... Зато оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.Тако нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља" (Мт 19,3-7).Тако брак као установа Божанска, води порекло још од првих људи(Адама и Еве)у рају, које је Бог створио, благословио и рекао им: „Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владајте њоме..."(Пост 1,28).

У Цркви нашој новозаветној, брак прераста у Свету Тајну царства Божјег, која човека води у вечну радост и у вечну љубав духовну и склапа се не само за овај привремени живот но за сву вечност. У њој младенци, благодаћу Божјом која се на њих излива као безгранична љубав, расту као чудесно и свето здање духовно сједињено једном мишљу, једном вољом, једним осећањем у нераскидиво супружанско јединство, коме је циљ продужење рода људског и прослављање Бога. Тако су у светињи брака муж и жена једно и стоје изнад сродства, док синови и кћери према родитељима стоје у првом степену сродства, а унуци у другом.

Истина је, дакле, жива: брак је светиња и најстарија установа у човечанству. Њоме се указује на небеску љубав између Христа и Цркве. Она је камен темељац човечанства. Отуда: какав брак таква породица; каква породица таква држава; каква држава такво и човечанство.

Зато наша Света Црква не престаје да позива своју децу да брачну заједницу освештавају венчањем у Цркви где супружници постају једно духовно јединство и учи их да светињу брака чувају као зеницу ока свога, а развод брака дозвољава само у крајњем случају, због доказаног браколомства - због прељубе.

Младић и девојка када одлуче да ступе у брак,долазе код свог свештеника, који најпре обави предбрачни испит. Ово је неопходно да би се видело да за склапање брака нема никаквих брачних сметњи (малолетство, крвно или духовно сродство, сагласност родитеља...). После три Свете литургије (оглашења), они долазе у храм са кумовима и сродницима да се изврши Св. тајна брака.

Самом венчању претходи прстеновање или обручење које се врши испред олтара, са упаљеним свећама. Сама Св. тајна се обавља на средини храма, испред Крста и Јеванђеља. Свештеник најпре пита младенце да ли имају слободну жељу да ступе у брак, и да л и се нису обећали неком другом. Само венчање је обављено када свештеник, пошто младенцима стави венце на главе, благосиља их говорећи: „Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их". Затим младенци пију вино из заједничке чаше у знак да ће целог свог живота међусобно делити и добро и зло.

Уз лекарско старање, болесник који верује моли се Богу за своје здравље, јер Бог чини често оно што је човекулекару немогуће.

Често су болеснику потребне молитве „старешина црквених" - свештенства, који усрдном и дуготрајном молитвом, према чину Требника,призивају милост Божју на болесника и моле се за његово исцељење помазујући га освећеним јелејем - због чега се овај чин и зове јелеосвећење.

Тамо гдесу занемоћале људске моћи треба призивати свемоћ Божју која се појављује и кроз Свету тајну јелеосвећења.

Када наиђу болести и недаће Света Црква, као сажаљива мати установила је за тешке болеснике - Свету тајну јелеосвећења.

За ову свету тајну св. апостол Христов вели:„Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и дигнуће га Господ, а ако је грехе учинио, опростиће му се... Молите се, дакле,Богу један за другога да оздравите, јер непрестана молитва праведног много може помоћи" (Јак 5, 14-16).

Свештенство сачињавају: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи (владике) имају право да врше све Свете тајне, да уче верне и да управљају епархијом која им је поверена од стране Цркве; презвитери (свештеници) имају право да врше све Свете тајне изузев Свете тајне рукоположења. Они могу да управљају својом парохијом,коју им је епископ,на рукоположењу, поверио, а ђакони самостално немају право да врше ниједну Свету тајну. Они помажу (саслужују) владикама и свештеницима у вршењу Светих тајни. То су три степена свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски.

У овој Светој тајни, нарочито одабрани, школовани, призвани, примају благодат Божју, која им даје право да врше свештенорадње, да уче верне и управљају Црквом. То тројако право свештенству Цркве Христове дао је сам Спаситељ наш Господ Исус Христос, онда када је апостоле,пред само вазнесење своје на небо, послао у свет да проповедају Његову Нову Божанску науку љубави, милосрђа и праштања рекавши им: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио" (Мт 28, 19 и 20).

Служба свештеничка у Цркви Христовој је продужена служба апостолска. Свештенство свето је прејемник службе и власти апостолске.Оно је добило од Спаситеља право које нема ниједна служба ни у земаљској ни у небеској Цркви Христовој.

Само свештенство (епископи и презвитери)имају право да врше Свету литургију на којој се невидљиво претвара хлеб и вино у пречисто Тело и пречисту Крв Спаситељеву ради причешћа, тојест ради сједињења верних са Спаситељем својим и Господом. Ову Свету тајну не могу да врше ни анђели небески. Безбројни хорови анђелски у њој невидљиво, као и ђакони видљиво, само саслужују са свештенством Цркве Христове. И цареви земаљски, и силници овога света могу само да приклоне главе пред неизмерном величином ове тајне, и ако су добили од свештеника опроштај грехова у Светој тајни исповести и покајања, да смерно и скрушено приђу св. чаши и причесте се из руку свештенослужитеља.

Апостолима (и њиховим наследницима - епископима) Господ Исус Христос је рекао: „Шта год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу "(Мт 18,18). Такво право праштања - разрешавање од уза греховних, немају ни цареви земаљски ни анђели небески.Свештеничка служба је, дакле,већа и од царске на земљи и анђелске на небу.

Кроз све Свете тајне струји благодат Божја за спасење људско. Али од људи, од њихове слободне воље зависи да ли ће благодат Божја прострујати и кроз њихов духовни живот или не. Божја благодат спасава човека, али не без човека. Отуда крштење, миропомазање и верне душе православне, чији је духовни живот запаљен благодаћу Божјом у Светој тајни крштења, које благодат Божју обнављају у осталим Светим тајнама, личе на запаљена кандила у која се непрестано долива уље, те се не гасе, него светле јарком светлошћу побожног и богоугодног живота кроз све дане које им је Бог даровао. Оне пак душе православне које су само крштене и миропомазане, а не живе у благословеном црквеном браку као у светињи,не похађају богослужења, не слушају проповеди свештеника и не знају Јеванђелске истине наше вере, нити испуњавају закон Бога живога, личе на кандила запаљена па угашена. Човек без благодати - кандило без уља и светлости! То да не буде са хришћанима православне вере. Они су се удостојили да понесу најсветије и најчистије име под Сунцем и треба часно да га носе.

Богочовек, Исус Христос је извршио искупљење људског рода својом добровољном смрћу на крсту. Ово искупљење постало је вечан и неисцрпан извор благодати и оправдања за све оне који верују у Свету Тројицу. Да би ово Христово дело и даље трајало и да би се плодови искупљења давали свима народима и сваком појединцу до краја света, Христос је установио Цркву Божју.

У хришћанској Православној цркви вечито живи Христос. У њој се непрекидно наставља првосвештеничка служба искупљења Исуса Христа. Ово настављање се врши видљивим начином, наиме спољашњим обредима. Збир свих облика чини садржину хришћанског православног богослужења. Темељ православном богослужењу положио је сам Исус Христос, ј ер је установио Свету евхаристију и њено вршење под видом хлеба и вина.

Света евхаристија је Света литургија, а значи благородност, благослов, причешће, вечера Господња (Тајна вечера). Она је центар православног богослужења и најважнији чин од свих богослужења која се врше, јер тада долази Спаситељ и Искупитељ света својим вернима на реалан начин, опипљив,видљивзасвакогпојединца. Показује се цело дело оваплоћења, рођења, живота,страдања, смрти, васкрсења и вазнесења Исуса Христа, и понављају се сва чуда његовога дара и љубави.
Ову службу установио је сам Исус Христос, на својој последњој Тајној вечери овако: „Исус узе хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: Узмите једите, ово је тело моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече - пијте из ње сви,јер је ово крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради опроштаја грехова" (Мт 26,26-29). „Ово чините за мој спомен" (Лк 22, 19).

1. Жртва савршене послушности. Зато што се Исус Христос - Син Божји поклонио безграничној слави и светости свога Оца и послушан да је чак и смрт претрпео на крсту.

2. Жртва потпуног измирења људскога рода са Богом. Зато што је Син Божји својом крсном смрћу узео грехе на себе и тако испунио сваку правду.

3. Жртва савршене молитве. Зато што је Христова смрт на крсту молитва Богу и уздиже се увек на небо, јер сва благодат која силази на Распетога излива се на цео род људски.

4. Жртва савршене благодарности. Зато што људи кроз Свету литургију непрекидно изражавају своју благодарност Богу ради Христових дела искупљења и спасења.

За нас верујуће у Бога Оца, Христа Сина Божјег и Духа Светога, за православне хришћане, Света литургија је изнад свих богослужења која се врше свакодневно у храму и, по потреби, на другим местима.

Света литургија се служи обавезно сваке недеље, на све Господње и Богородичне празнике, на празнике великих светитеља и свакога дана када се укаже потреба.

На првом месту потребан је храм освећен од Архијереја. У нуждама може да се служи и на другим местима, али се тада антиминс (специјална тканина у којој су ушивене свете мошти) износи из храма и поставља на најчистиј е место. У храму

постоји специјално место које се зове жртвеник,на коме се чини Проскомидија, припрема свети Агнец (хлеб) и вино. За Агнец је потребан дискос,а за вино путир (чаша).

Вино мора да буде црвено (црно) и природно, а вода чиста.

Од брашна се прави тесто за хлеб и од њега се пеку просфоре. Обично се узима пет и из једне од њих припрема се свети Агнец.

Свештеник који служи Свету литургију зна како мора да се припреми. И за њега важи правило: преСветелитургије, пре Светог причешћа од поноћи тога дана не сме ништа да прогута (стави у уста). Чак и они који пуше не смеју то да чине. Чита правило молитава пре причешћа. Чим уђе у свети храм мора да прочита посебне молитве, да се обуче у свете одежде(стихар, епитрахиљ, наруквице, појас и фелон), опере руке водом, па тек онда стане пред жртвеник и припреми свете дарове (Проскомидију).Напомињемо да свака радња има тачно прописану молитву коју свештеник чита.

Од богослужбених књига за свештеника су обавезне: Свето јеванђеље и Служебник (књига у којој је текст Свете литургије). За народ су потребне друге књиге из којих се према важећем правилу певају и читају одређени текстови.

Обавезно је да у олтару горе свеће (на светом престолу и жртвенику), а и у храму.

И најзад, поред свештеника потребно је још макар једно лице, које обично послужује (појац, црквењак клисар).

Када се испуне сви ови услови, онда може да се служи Света литургија.

Свештеник који служи Свету литургију чини то према чину написаном у књизи која се зове Служебник. Народ одговара тачно, смирено и побожно.

На свакој Светој литургији врши се освећење хлеба (светог Агнеца) и вина, који постају право тело и права крв Христа Бога - Спаситеља. На овој вери да се хлеб и вино мења у Тело и Крв Господа стоји читава грађевина Православне цркве.

После претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову, свештеник са њима тако и поступа. Несме да падне, или да се изгуби ни најмања честица, него се побожно чува.

Када буде време свештеник се причешћује телом и крвљу Христа Бога. Уколико служе више свештених лица, сви морају да се причесте, ј ер ако неко није спреман да се причести онда не сме да служи Свету литургију. Изузетака нема.

Сва лица која су се припремила за Свето причешће, на свакој Светој литургији могу да се причесте. Пре причешћа обавезно се мора исповедити.И њих свештеник причешћује телом и крвљу из истога путира (чаше), од светог Агнеца, специјалном кашичицом.

Не плашите се ничега (болести, епидемије)због ове једне кашичице. Ми се причешћујемо правим Телом и правом Крвљу Исуса Христа, јединога и свемогућега Бога. Будите сигурни да на овој земљи нема ничега другог што је чистије и светије. Потребна је само вера у Христа, па онда неће бити страха. Уосталом, када се заврши Света литургија, свештеник мора ову Свету тајну из путира да попије (употреби). У њу не сме ништа да додаје, нити пак да је на неки други начин употреби. Тако се чини од времена кад а је Христос заповедио апостолима да врше Свету евхаристију (Литургију), па се не зна да је то нашкодило верујућим који су се из исте чаше причешћивали. Ако сте некада чули нешто друкчије, знајте да је то лаж и обмана.

Од просфора из којих је израђен (спремљен)свети Агнец и друго на Проскомидији, сече се нафора, која се свима дели. Нафору треба појести побожно, молећи се Богу, одмах ту у храму. Изузетно може да се понесе немоћнима и болеснима.

По завршетку сваке Свете литургије свештеник д ели присутним верницима нафору. То су ситно исечени делови просфора из којих се узимају делови за вршење Свете литургије. Ово је оживљавање успомена на хришћанске агапе, вечере љубави. Хришћани су у почетку заједничи делили и јели оно што су имали. То је био израз љубави и заједништва у Господу Исусу Христу, коме су они више припадали него било коме и било чему.Такве хришћанске заједнице су се звале парохије.Данас, примајући нафору, ми учествујемо у једној свеопштој агапи, која веже све присутне хришћане, али и све оне који су у име Господа Исуса Христа живели у хришћанском заједништву и љубави, од почетка.