При помисли на Велики петак пред нас искрсне слика Господа Исуса Христа на крсту са трновим венцем на глави, прободеним ребром и прикованим рукама и ногама. Он разапет на крсту, а испод крста само Пресвета Богородица Његова Мајка и свети апостол Јован Богослов. Присетимо се тада и шибања и оцта који Му дају да би утолио жеђ. Пилат је опрао руке, јер није установио никакву кривицу на Њему, али га је ипак предао да, га разапну, а ослободио је разбојника Вараву. Зли људи разапели су Бога на крст!

У свету има много тајанственог. Често чујемо „свет је велика тајна", „свет је непознаница". И у хришћанској науци има много тајни. Кад год покушавамо да их до краја одгонетнемо, осетимо иеку немоћ, неку преграду која нам смета. Готово сваки празник је нека тајна, која је пред нама, у простору и времену, а њен корен је на небесима, у недогледним висинама воље и замисли Свете Тројице.

Тајна коју је најтеже описати, образложити, схватити јесте тајна Великог петка, тајна Часног Крста и Жртве.

Замислите: сам Богочовек је суђен и осуђен на смрт од људи да буде распет на крсту. То је у оно време, уз најтеже муке, била смрт којом су били, кажњавани најтежи преступници. Па, ко то сада може да разуме: људи осуђују Бога као преступника! Бог то прихвата и повинује се одлуци земаљских судија. Руља тражи да од казне буде ослобођен један разбојник, а за Христа не тражи нимало милости. Богочовек пристаје да буде разапет између двојице највећих разбојника — као да је и Сам био злочинац. Јерусалимске судије мисле да врше своју дужност по свим прописима људске логике. Онај који је ни из чега створио васиону, одредио путање безброју небеских тела, из праха земаљског створио човека, оживео га и освестио својим Духом, прихвата људски суд над собом, испија горку чашу мучења на најтежи и најсмернији начин.

Зашто је то било потребно? Због чега је то било потребно?

Постоји једна реч којом се то може макар мало наслутити. Нажалост, та реч данас многима не казује много, али у суштини, она о томе казује све. Та реч гласи: грех. Пазите! Негрешка, погрешка, омашка у рачуну, него баш грех. То је она реч којом се означава наличје човека, његов негатив, онај сатански и ругобни део који човек носи у својим мислима, осећањима и делима. То је онај отров који можемо превести као: лаж, убиство, крађа, мржња, подлост, издајство, свирепост. Много их има да бисмо их могли набројати све. Због греха су људи направили преграду између себе и Бога, јер су њиме оштетили ону своју исконску природу по којој су људи слични и блиски Богу. По чистој природи својој су препознавали Бога у себи и са собом, а кад су почели да се одушевљавају грехом — свет је бивао све загађенији сатанским поступцима. Љубави је било све мање, човек човеку је све више постајао вук, светлост и светиња су се све више брисали са човековог боголиког образа. Људи су почели све више да се одушевљавају сами страстима, почели су да се склањају испред лица Божјега. Уместо мира Божјега, човек је све што је добро изазивао на рат, па је због тога бивао све несрећнији. Његова природа

је почела да се наслађује само страстима и бунтом против Бога.

Такав пут човека би довео до потпуне пропасти, што је било у супротности с Божјим планом, јер је Бог створио свет да у честитости траје, да се усавршава у добру, да се расцвета у љубави — створио га је за вечно блаженство у рају.

Као што га је из љубави створио, тако Бог из Љубави посећује човека на најчудеснији начин. Људским мерилима љубави то је немогуће схватити. Бог силази у човеков огреховљен свет, приноси добровољно своју божанску Жртву правде за измирење Бога и човека. Страда да би искупио Адамов род заражен смрћу, да би му помогао да се у времену и у вечности приближава Богу као , Врховном Добру. Тиме се човек поново оспособљава за несебичну љубав, за повратак у наручје Свог небеског Оца и Творца, за синовску слободу у лепоти живота вечног.

Само распета љубав Божја, која се показала кроз жртву Господа Исуса Христа, могла је да победи сатанску гордост и смрт, да искупи човекову непослушност у греху, да дигне из гроба људску природу и да је кроз васкрсење уздигне до престола Божјег.

Не може се то схватити без вере у Божју љубав као божанску силу која превазилази сва људска поимања о величини љубави.

Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовога страдања на крсту за људске грехове. Најпотреснији доживљај дана је целивање плаштанице, која изображава Господа Исуса Христа положеног у гроб. Као што је Јосиф из Ариматеје положио Христово тело у гроб, тако свештеници полажу плаштаницу на нарочито место које представља Христов гроб. Тада у величанственој тишини приступају хришћани и целивају ране Христове на плаштаници, клањају , се на тај начин Христовој жртви, Његовим страдањима и Његовој љубави према сваком палом човеку. Та осећања која обузимају верујућег човека док приступа гробу Господњем није могуће описати. То се може само доживети. Величанствена тишина Великога петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. У дубинама ада блиста Божанска светлост из душе Христове — Он тамо ослобађа Адама и Еву из мрака. Удубинама наше душе ослобођене од греха, већ као да звоне звона пасхалне радости.

Велики петак је најозбиљније и најтајанственије стање човекове душе која се клања љубави и жртви Богочовека.